Uvek milom - nikad silom

(B92)

Postoji mnogo načina da se deca kazne, baš kao što postoji mnogo načina da se nagrade ili pohvale. Poverenje, ljubav, razumevanje i, pre svega, razgovor trebalo bi da budu osnovni načini vaspitavanja dece. Ipak, stiče se utisak da su u našoj sredini različiti oblici telesnog kažnjavanja još uvek jedan od najpopularnijih načina vaspitavanja.

piše: Jelena Holcer, pedagog

Inicijativa da se i u Srbiji uvede zakonska zabrana telesnog kažnjavanja dece koju su pokrenuli UNICEF, „Save the children“ i brojne nevladine organizacije dobila je veliku medijsku pažnju. Naziv ove kampanje jeste: „Uvek milom – nikad silom“.Ona podrazumeva da će zlostavljano dete moći da prijavi nasilje, a da država treba da preduzme odgovarajuće mere da ta osoba bude kažnjena. Kampanja je zamišljena kao prevencija telesnog kažnjavanja dece, ali i edukacija i roditelja i dece.

Postoje i brojne zablude, predrasude i roditeljska potpuno pogrešna uverenja. Na primer:

U Srbiji nema toliko telesnog kažnjavanja, preteruje se sa podacima.

Prema podacima Unicefa, u Srbiji je 73% dece između 2 i 14 godina podvrgnuto nekom obliku psihičkog ili telesnog kažnjavanja u okviru porodice: 51% dece je izloženo lakšim, a 7% teškim oblicima telesnog kažnjavanja. Telesno kažnjavanje dece u Srbiji je gorka realnost. Svaka učiteljica, vaspitačica, pedijatar... može to da potvrdi. Rezultati istraživanja “Save the Children” ukazuju da 71% dece u ustanovama za decu bez roditeljskog staranja doživljava pretnje telesnim kažnjavanjima, dok je između 60 i 70% dece doživelo neki od vidova telesnog kažnjavanja.

Ako se telesno kažnjavanje zabrani zakonom, sve će biti dobro. Zakon će potpuno iskoreniti ovaj oblik nasilja nad decom.

Zakon koji izričito zabranjuje telesno kažnjavanje dece već postoji u pojedinim zemaljama i vremenom je dao odlične rezultate. Naravno, u pitanju su zemlje gde zakoni nisu deklarativno slovo na papiru, već se zaista i poštuju. Naime, i naši već postojeći zakonski propisi, pre svih „Konvencija o pravima deteta“ obavezuje državu da zaštiti dete od svakog oblika telesnog, emocionalnog, seksualnog zlostavljanja. Ipak, u našem Porodičnom zakonu ne postoji izričita zabrana telesnog kažnjavanja niti se postojeće zakonske mere efikasno sprovode.

Svako ima pravo da vaspitava svoju decu kako hoće.

Netačno. Vas kao roditelja zaista treba da zanima i kako vaš komšija vaspitava svoje dete, i to ne samo iz patriotskih razloga, (jer su sva „naša“ deca budućnost zemlje), već iz vaših nejsebičnijih, najličnijih razloga. Možda će vaše dete sa komšijinim detetom sutra poželeti da ode u bioskop, na letovanje, možda će sedeti u istoj klupi... Odnosno: nasilje koje se danas vrši nad nekim drugim detetom, sutra može uticati i na vaše dete. Možda će sa tim agresivcem (jer deca žrtve često postaju agresivne odrasle osobe) vaša ćerka biti u braku?

Telesno kažnjavanje nije nasilje. Samo je seksualno nasilje „pravo“ nasilje.

Ne postoji malo ili veliko nasilje, jer ono što se vama čini malim, za dete može predstavljati doživotnu traumu. Nasilje je i jedan šamar, i batine. Postoje i brojni drugi oblici zanemarivanja, zlostavljanja... baš kao što nasilje može biti ne samo telesno ili seksualno, već i psihološko, emocionalno...

To što ponekad udarim dete ne znači da će ono sutra udarati svoju decu!

Nasilje se rađa nasiljem. Ukoliko pošaljete poruku da je nasilje prihvatljivo, jer ga vi koristite, dete će prihvatiti takav način ponašanja i prekopirati ga kao svoj model ponašanja. Druga strana mogućeg ishoda jeste da sutra ostane žrtva, kao što je i danas. Odnosno: u mnogim slučajevima, deca koja trpe nasilje u detinjstvu se emotivno vezuju upravo za onog roditelja koji ih kažnjava i tako nauče da brane nasilničko ponašanje. Kada postanu odrasle osobe, zadrže model vezivanja i “pronađu” nekog drugog nasilnika. Grubo generalizovano rečeno: ukoliko udarate, bijete, šamarate…svoje dete njegove najveće šanse su da u budućnosti ili i samo postane nasilno, ili zauvek ostane (nečija) žrtva.

Ja bijem samo kada dete zasluži!

Roditelji određuju kriterijume koja su dečja ponašanja “zaslužila” batine a koja ne. Zaborave da je srazmera između odraslog čoveka i malog deteta kao između vas, odrasle osobe prosečne visine i džina visokog 4 metra i teškog 400 kg. Dakle, kada vi udarate svoje dete, to je kao da se pojavi taj džin i počne da udara vas. Toliko je to nepravedno i nesrazmerno, toliko je vaša moć i snaga veća od detetove. Razmislite: koji je to vaš postupak tako strašan da bi zaslužili da vas udara neko toliko snažniji i moćniji od vas?

Druge efikasne kazne, jednostavno, ne postoje.

Netačno. Postoje kazne kojima vi uspostavljate određeno ponašanje deteta ali ga pri tom ne povređujete i na ponižavate. Na primer: Time out: pošaljete dete u njegovu sobu dok ne razmisli o svom ponašanju. To je vreme odmora, smirivanje strasti, i za vas i za njega. Dok je ono u svojoj sobi, i vi ovo vreme iskoristite da se smirite, razmislite čime je dete bilo isprovocirano, šta je prouzrokovalo kaznu…
Detetu predškolskog uzrasta svaki vaš povišen glas ili vik jeste oblik kazne. Zato, dobro čuvajte svoj glas i viku da dete ne postane „imuno“ jer vi stalno vičete na njega. Kada nešto ne uspevate da mu objasnite, čučnite pored njega. Kada ste u istoj fizičkoj ravni, ono nije prinuđeno da sa strahom gleda u visinu, tj. u vas koji nešto vičete ili pretite, lica izobličenog gimasom i pretećom gestikulacijom. Ponekad je i preusmeravanje njegove pažnje dovoljno da promeni svoje ponašanje.
Koristite konstruktivne kazne, tj. povežite uzrok i posledicu, kako bi dete zapamtilo da određeno ponašanje ima svoju posledicu. Na primer: u vašem stanu ne dozvoljavate da se igra sa loptom, ali dete to uporno čini.Opomenete ga i kažete :“ umesto opomene, sledeći put ću ti oduzeti loptu“, i to i učinite. Dakle: kazna je u vezi sa određenim postupkom. Samo tako dete će naučiti lekciju za ubuduće.

Batine su iz raja izašle

Ako su već batine „čedo“ raja, zašto tamo nisu i ostale? Možda su proterane, baš zato što tamo ne pripadaju? Uostalom, da im je bilo dobro, tamo bi i ostale.
Za razliku od batina, „time out“ kazne, kao i konstruktivne tj. uzročno-posledične kazne daju efikasne rezultate a za dete ne predstavljaju nasilje. Batinama se bitno narušavaju odnosi između roditelja i deteta jer dete izgrađuje osećanje straha, raste sa velikim osećajem krivice i izrazito lošim mišljenjem o sebi (sve do viših razreda osnovne škole deca veruju da su „kriva“ čim ste vi prisiljeni da ih udarate). Telesno kažnjavanje utiče na razvijanje ličnog nezadovoljstva i nesigurnosti. Ono ne samo da ugrožava detetovo zdravlje, integritet i dostojanstvo već ostavlja posledice čak i kada one vidljive povrede i ožiljci prođu. Gubi se poverenje i komunikacija. Ne znam odakle su batine izašle ali znam gde treba da odu. Zauvek.

Ako zabrane “batine”, to znači dozvoliti deci da rade šta hoće?

Neophodno je da sa svojom decom uspostavite granice dozvoljenog ponašanja, usklađenih sa njihovim trenutnim uzrastom. To ne znači da će deca moći da rade šta god hoće, već samo da roditelji neće smeti da ih telesno kažnjavaju, tj. oni neće moći da rade šta hoće. Pored onih preporučljivih vaspitnih postupaka i kazni koje ne povređuju dete, roditeljima još uvek preostaju ucene, pretnje, omalovažavanje, ponižavanje... Na žalost, protiv ovih oblika nasilja, zakona nikada neće ni biti.

“Omaklo mi se, inače ja ne bih, dete to zna pa će mi oprostiti..”

Kazna uvek treba da je u direktnoj vezi sa nekim detetovim ponašanjem, a ne sa vašim trenutnim raspoloženjem. Izrazito je važno da detetovi postupci ne postanu okidač za vaša skrivena osećanja i nagomilane probleme. Uvek kažnjavajte neki određeni postupak a ne samo dete. Roditelji kojima se udarci “omaknu” nikada ne prave ovu razliku.Telesnim kažnjavanjem roditelji priznaju da ne umeju da kontrolišu sopstvenu nervozu ili pokazuju nemoć da na neki drugi način dopru do deteta. Ali, dete nikada ne zna da ga vi bijete zato što ne poznajete drugi način kažnjavanja. Umesto toga, u ranom uzrastu, ono misli:”Loš sam, zato moraju da me tuku…” tako se kod njega, postepeno stvara snažan osećaj krivice i manje vrednosti.

„I mene su moji roditelji tukli, pa šta mi fali?“

Ako ste od onih koji su prošli kroz „telesno čeličenje“ svojih roditelja, verovatno se toga još sasvim dobro sećate, iako ste odrasla osoba. Mnoge druge stvari ste zaboravili ali to, sigurno niste. Tužna je istina da vam, ustvari, fali. Jer, da vas roditelji nisu tukli u detinjstvu, danas biste bili drugačija osoba. Možda biste imali više samopouzdanja a time izraženiji smisao za humor, veći broj prijatelja, opušteniji pristup problemima... Podrazumeva se da bi imali drugačiji odnos prema svojim roditeljima i prema svojoj deci.

Telesno kažnjavanje daje rezultate!

Netačno. Usled telesnog kažnjavanja dete ima strah od bola, i ne želeći da ponovo doživi taj bol, prestaje da se ponaša na određeni način.Ali, ono nije shvatilo razlog zašto je neki postupak loš, niti je naučilo dugoročnu lekciju. Telesno kažnjavanje, na žalost, daje drugačije rezultate: istraumiranu, nesigurnu decu koja imaju strah od vas i vaših reakcija kao posledica na neki njihov postupak. Tako stvarate lažni roditeljski autoritet, zasnovan na strahu i traumi.

Bezobrazna i agresivna deca, prosto, sama traže batine

Netačno. Deca se ne rađaju kao agresivna ili bezobrazna. Ona takva postaju, dobrim delom, zahvaljujući ponašanju svojih roditelja. Agresivnost prema drugoj deci je veoma često model ponašanja iskopiran iz sopstvene porodice, a ponekad i ventil za ispoljavanje nataloženih emocija, konflikata ili izraz nesnalaženja u sopstvenoj vršnjačkoj grupi... Na ovaj način deca skreću pažnju na sebe, tj. ponašaju se dovoljno upadljivo (po cenu da to bude opšte osporavano), samo da bi privukla pažnju svojih roditelja. Činjenica je da su agresivci, u stvari, slabići i da im nedostaje samopouzdanja. To, takođe važi za odrasle agresivce, tj. njihove roditelje. Problem sa odraslim agresivcima se udvostručuje jer oni narušavaju odrastanje svog deteta, a psihičke traume izazvane telesnim kažnjavanjima ostaju duže i trajnije nego modrice. Agresivnom detetu ne treba popuštati, niti se zanositi da će njegov bes, ljutnja, nasilno ponašanje proći samo od sebe (ponekad su potrebne godine da se to dogodi, a ponekad se ne dogodi uopšte), već pomoći.

Poneka “ćuška“ ne može da škodi

„Ćuška“ ne može da škodi samo ukoliko je ona trenutni, jedini način koji imate na raspolaganju (nemate vremena za objašnjenje) kojim dete sprečavate da se povredi. Na primer: pretrčavanje ulice, i sve one kućne opasnosti sec, pec, rez... Svaka druga ćuška, isto kao batine, šamar ili slično može samo da škodi.

Deca su «tabula rasa» tj. neispisana (prazna) tabla, moraju se očeličiti kako bi se ispravno vaspitala...

Netačno. Izraz da je dete «tabula rasa» nastao je veoma davno, a čak ni u svoje vreme nije bio istinit. Ipak, mnogi roditelji još uvek veruju da deca dolaze na svet bez ikakvih ličnih osobenosti i da isključivo od vaspitanja zavisi kakva će postati. Oni su potpuno zaboravili veliku moć genetike. Vaše dete nikako nije prazna tabla, ili «tabula rasa», jer je dolaskom na svet, na sebi već imalo ispisane vaše gene, mnoge vaše osobine i vrednosti. Dalji njegov razvoj zavisi od sredine u kojoj odrasta, njegovih vršnjaka, ali u ogromnoj meri, od vas i vaših vaspitnih postupaka.