Pod staklenim zvonom

Izvor: poslovna zena
Da li ste i vi jedan od roditelja koji se svakoga dana pita gde su granice razumne brige za bezbednost sopstvenog deteta, a gde počinje preterivanje i prezaštićenost? Jeste li na muci kada treba da odlučite sme li vaše klinče samo u park, u školu, u gradski prevoz? Neka vam za utehu bude činjenica da ovih roditeljskih iskušenja nije pošteđen niko, a da će vaše odluke, ma kakve one bile, uvek naići kako na odobravanje jednih, tako i na kritiku drugih. Ova tema u stalnoj je žiži interesovanja medija, naročito tokom poslednje decenije, otkako moderno društvo sve više počinje da liči na društvo paranoje.

Koliko je današnje društvo duboko uronjeno u strahove kada su u pitanju granice dečjih sloboda, pokazuje i slučaj njujorške novinarke Lenore Škenazi, koja je nedavno podigla mnogo medijske prašine objavivši članak o tome kako je svog devetogodišnjeg sina pustila da se sam vozi metroom. „Iziju sam dala voznu kartu, dvadeset dolara, mapu podzemne železnice i sitninu za telefon. Verovala sam svom sinu da će umeti da se popne na pravi voz i da izađe na pravoj stanici. Verovala sam i da će, u sličaju da se ne snađe, umeti da upita nekog stranca za pomoć. A verovala sam i da taj stranac neće odmah posmisliti: „Hej, hajde da zlostavljam ovog dečaka!“, izjavila je ona u jednom od nebrojenih intervjua koji su usledili. Iako se Izi odlično snašao, i prezadovoljan je sopstvenom samostalnosću, Škenazijeva je od strane mnogih momentalno proglašena „najgorom mamom na svetu“, pa čak i zlostavljačicom sopstvenog deteta.

Međutim, mada su mediji i roditeljska udruženja pokušali da je stave pod unakrsnu vatru, Škenazijeva je brzo uvidela da, i pored toga što je mnogo onih koji je osuđuju, postoji i ogroman broj ljudi koji odobrava njenu odluku. Kao neko ko se usudio da prizna ono o čemu mnogi nemaju hrabrosti da progovore, ona iz celog sveta dobija pisma čitalaca-istomišljenika, koji su izludeli od stalnog pritiska uspaničene okoline koja ih primorava da svoju decu drže pod staklenim zvonom. Iako smatraju da njihova deca uveliko smeju i mogu da budu mnogo samostalnija nego što jesu, prinuđeni su da ih preterano štite, upravo da ne bi zaradili grdnje komšiluka, slučajnih prolaznika ili nadležnih.

Pitate se zbog čega se danas čak i potpuni stranci osećaju dužnim da vam popuju o bezbednosti vaše sopstvene dece? Škenazijeva smatra da je glavni krivac – zatrpanost medija strašnim pričama o zločinima i nesrećama koje se dešavaju najmlađima. Iako je, na primer, Njujork danas daleko bezbedniji grad nego ikada tokom proteklih pet decenija, ljudi su pod stalnim utiskom zastrašujućih novinskih naslova, koji, zarad privlačenja čitalaca šokantnim sadržajima, u prvi plan stavljaju priče o zlostavljanoj, otetoj i ubijenoj deci, šireći neopravdanu histeriju. Statistike zapravo pokazuju da su slučajevi seksualnog zlostavljanja veoma retki, čak i ređi nego ranije – šanse za takvo nešto su jedan prema milion – ali to ne sprečava ljude danas da u svakom drugom prolazniku vide potencijalnog silovatelja i ubicu. Najzad, svako drugo lice sa naslovnice to jeste. U Britaniji, paranoja je još izraženija – svako ko radi ili volontira sa decom danas mora imati proveren policijski dosije – od božićnjeg Deda Mraza pa do roditelja koji pomažu pri školi ili baka koje poslužuju na rođendanu unucima u igraonici.

Takođe, osim gubitka vere u druge ljude, kao i u svoju decu, današnje roditelje karakteriše i veliki gubitak poverenja u sopstvenu sposobnost da decu pripreme za iskušenja koja su, u svojoj mladosti, sami prirodno prevazišli. Kako je primetio Kristofer Laš u svojoj knjizi „Opkoljena porodica“ (The Family Besieged), savremeni roditelji izgubili su veru u autoritet nad sopstvenom decom, a društvo u celini izgubilo je želju da veruje roditeljskoj kompetentnosti kada je u pitanju socijalizacija dece, što je sve zajedno rezultiralo invazijom socijalnog inženjeringa na tradicionalni porodični život.

Odrastanje u četiri zida

Tužna posledica nestanka poverenja među odraslim stanovnicima današnjih otuđenih zajednica, jeste okončanje nekadašnje ere dečje samostalnosti. Mnogi današnji roditelji sa nostalgijom se sećaju svojih detinjstava, i vremena kada pojam „seksualnog predatora“ još nije bio ušao u javnu svest. Roditelji bi mlađariju obično „izbacili“ iz kuće odmah posle doručka, poručivši im da se ne vraćaju do ručka. Deca su se slobodno kretala po svom komšiluku, pentrala uz telefonske stubove, preskakala zidove, zavlačila se u mračne podrume. Prihvatala su slatkiše koje su im kupovale bakice iz susedstva. No, iako su svesni koliko su takva iskustva njima bila dragocena, oni sami ipak se ne usuđuju da takve slobode dozvole svojoj deci. A osnovna razlika jeste u tome što njihovi roditelji nisu svakoga dana zaplašivani jezivim slučajevima koji su se desili negde, nekome, iako su takvi slučajevi i tada postojali. Čak ih je bilo i više nego sad.

Kao posledica opšte proliferacije paranoje, deca u Americi danas odrastaju uglavnom u zatvorenim prostorima, igrajući igrice ili surfujući po internetu. Kada i izađu napolje, to se odvija na strogo organizovan način, kao trening ili takmičenje. Samo 6% američke dece bejzbol danas igra „na svoju ruku“, tj. van škole ili kluba. Pored grupnih sportova, i vožnja bicikla, plivanje i pecanje sve više izumiru - u poslednjih deset godina opali su za jednu trećinu. Prodaja bicikala samo od 2000. do 2004. opala je za 21%, a bazeni se sve brže zatvaraju širom SAD-a.

Kako bi pružila podršku drugima koji se osećaju kao ona, Škenazijeva je napravila blog pod nazivom Free Range Kids (Deca bez ograničenja), na kome brojni roditelji ostavljaju svoja iskustva i ideje koje mogu pomoći u borbi protiv paranoidnog roditeljstva, šireći stav da pružanje malo sloboda deci, ne znači isto što i njihovo zapostavljanje. Takođe, da prezaštićivanje dece vama možda može umiriti savest, ali će njima definitivno naškoditi, budući da je osamostaljivanje nužan i prirodan deo odrastanja.

Deca bez prava na igru

Fenomen prezaštićenog deteta nije aktuelan samo u Sjedinjenim državama. Situacija je slična i u Britaniji, gde je tokom poslednjih decenija zabeleženo drastično smanjenje trajanja dečjeg boravka na otvorenom prostoru, kao i igre bez roditeljskog nadzora. Sračunato je čak, da je areal na kome se današnje prosečno devetogodišnje dete može kretati samostalno, devet puta manji nego što je bio 1970. godine. Krivci za to, prema studijama, na prvom mestu su roditeljski strah od stranaca i saobraćaja. Oko 80% roditelja veruje da današnja deca odrastaju u mnogo nesigurnijem okruženju nego ranije. Međutim, uprkos tom vladajućem utisku, čini se da deca zapravo nikada nisu bila sigurnija nego što su sada – bezbednost dece danas je na mnogo višem nivou nego, na primer, 1970: ekstremni slučajevi kao što su otmice i ubistva, otprilike su iste učestalosti kao i pre pedeset godina, dok je broj su saobraćajnih nesreća sa dečjim žrtvama prepolovljen. I pored toga, pritisak povodom pitanja dečje bezbednosti stalno raste. Uticajni „Britanski medicinski žurnal“, na primer, pre nekoliko godina je u potpunosti zabranio upotrebu reči „nesreća“, budući da je prevladalo mišnjenje da se svaki neželjeni događaj može i mora izbeći, te da uvek postoji neko ko je za to odgovoran. Slučajne povrede koje ni Supermen ne bi mogao da spreči, pretvaraju se tako u „roditeljski nemar“, pa postaje, na primer, sasvim normalno da mame daju prvi zalogaj čvrste hrane svojoj bebi u prisustvu lekara zbog opasnosti od gušenja, sve češće se mogu videti tek prohodala deca kako nose kacige, a jedna trećina američkih đaka u školu ne polazi bez antibakterijskog gela.

Predškolske ustanove i škole postaju dežurni krivci za sve što se desi dok su deca pod njihovim nadzorom – pa bio to i slučajni sudar glavama dvoje nepažljivih vršnjaka koji se igraju „šugice“. To ih, sa jedne strane, tera da budu krajnje odgovorni u svom poslu. Sa druge, takav pritisak tera ih da uvode neka radikalna rešenja, koja su u suštini mnogo štetnija po decu nego mogućnost povremenog zadobijanja čvoruge, a koja se obično svode na izbacivanje svih onih aktivnosti koje bi eventualno mogle da budu rizične, od baratanja ekserima na časovima tehničkog obrazovanja, pa do korišćenja tiganja na času domaćinstva. Odmori između časova sve više se provode sedeći u klupama – 40.000 američkih škola ukinulo je odmore između časova, i zamenilo ih aktivnostima poput „razgibavanja“ pod nadzorom nastavnika. Mnoge škole su u tom duhu čak potpuno zabranile dečje trčanje na igralištu, o izazovnijim stvarima da i ne govorimo. Jedna od najvećih državnih škola u Britaniji koja je nedavno sagrađena, ostavljena je u potpunosti bez igrališta, upravo iz razloga dečje bezbednosti.

Petljanje u dečja posla

Odrasli ne guše decu samo preteranom brigom o njihovoj fizičkoj bezbednosti. Psihički život mališana takođe je konstantno pod lupom, naročito onaj njegov segment koji bi trebalo da bude i najslobodniji – odnosi sa vršnjacima. U strahu da dete ne doživi neku vrstu traume ili neprijatnosti od strane druge dece, danas se uvode striktni kodeksi ponašanja među decom. Anti-nasilnička politika, koja se bazira na stalnom mešanju odraslih u sve dečje sukobe, pretvorila je roditelje i vaspitače u nadzornike i policajace koji se mešaju i kontrolišu sve sfere dečjeg društvenog života. Odrasli su uvereni da moraju uvek sprečiti svaki konflikt među decom, počev od običnog začikavanja, plaženja jezika i ruganja, pa do gurkanja i dečje tuče. Nema tih „dečjih posla“ koja nisu i roditeljska posla u savremenoj eri „intenzivnog roditeljstva“, „invazivnog roditeljstva“, „helikopter roditeljstva“ ili „hiper-roditeljstva“ kako ga sve nazivaju stručnjaci i mediji.

Nastavnici, sportski treneri i psiholozi ujedinjeni su u mišljenju da današnji roditelji ne mogu da podnesu da se njihova deca muče ili naiđu na odbijanje. Zbog toga uskaču u svaki aspekt dečjeg života i bune se zbog odluka u ocenjivanju, zbog toga što njihovo dete nije dobilo poziciju u fudbalskom timu koju je želelo, zbog nedostatka razumevanja vršnjaka za želje njihovog zlata. Ovog poslednjeg svestan je i svaki ovdašnji roditelj koji na igralištu stalno doživljava intervencije tipa: „Jao, jel može vaše dete da siđe sa ljuljaške, vidite da moje plače!“.

Kako beleži Hara Estroff Marano, američki psiholog, urednica časopisa „Psychology Today“ i autorka knjige „Nacija kilavaca: visoka cena invazivnog roditeljstva“ (A Nation of Wimps: The High Cost of Invasive Parenting), današnja deca odrastaju u „psihološkom stakleniku“. Roditelji idu čak dotle da traže od škola da se njihovoj deci odobri polaganje testova bez vremenskog limita zato što navodno pate od „teškoća sa Geštalt razmišljanjem“.

Kao rezultat isuviše kontrolisanih, takoreći dezinfikovanih međusobnih odnosa, deca danas odrastaju bez prilike da nauče kako da sami biju svoje bitke, a stalno mešanje odraslih poručuje im i da za takvo nešto uostalom nisu ni sposobni. Nenadzirana igra zapravo je od ključne važnosti za dečji emocionalni i socijalni razvoj. Ona pomaže da dete savlada društvena pravila, kao i da nauči da stvara svoja. Smanjenje učešća igre u detinjstvu, odražava se na našu sposobnost građenja odnosa sa ljudima kada odrastemo – kroz igru mi učimo da dajemo i uzimamo, da razumemo tuđa osećanja, da rešavamo konflikte – što je osnova svake veze, upozorava psiholog Bernardo Karduči (Bernardo J. Carducci) sa univerziteta Indijana.

Deci je neophodno da nauče da se samostalno nose sa rizicima i izazovima društvenog života – počev od najobičnije činjenice da ih niko neće voleti samo zato što postoje, kao što su verovatno navikli kod kuće, pa sve do neprijatnih susreta sa bezobraznim i zlonamernim osobama – upravo zato što će ih takve situacije pratiti čitavog života, a roditelji i vaspitači neće večno biti tu da rešavaju probleme umesto njih.

Iako svi, naravno, želimo da poštedmo svoju decu od bilo kakve vrste patnje, bilo da je u pitanju oderan lakat ili povređena sujeta, loša iskustva i neuspesi neophodan su deo procesa učenja i sazrevanja, pa bez njih deca ostaju potpuno nepripremljena za život koji ih čeka. „Staklenik“ roditeljstvo, gde su deca pod stalnim nadzorom i gde im se poklanja previše pažnje, smatra dečji psiholog David Anderegg, čini decu previše samosvesnom, i previše opreznom. „Ako svaki vaš crtež završi na frižideru vaših roditelja, vi nećete biti slobodni da se glupirate i pravite greške“, dodaje Andereg.

Izgubljeni u odrastanju

Ali, kada bi se trend suvišnog štićenja okončao zajedno sa detinjstvom, još bi bilo dobro. „Intenzivno roditeljstvo“, međutim, nastavlja se danas sve dok mamina i tatina čeda debelo ne zađu u tridesete. Na studijama, deca se javljaju roditeljima preko mobilnog nekoliko puta dnevno, izveštavaju šta su jeli, šta su učili. Sve normalnije postaje, kako vlasnik jedne njujoške pi-ar agencije primećuje – da roditelji upućuju žalbe šefovima zato što misle da njihova deca previše rade. A ako ste odlučili da primite nove radnike i zakazali razgovor sa kandidatima, takođe se nemojte iznenaditi ako se oni pojave u pratnji brižnih roditelja – najzad, u pitanju je traumatična situacija, i bilo bi zaista strašno da siroto dete stoji samo dok ga šibaju vetrovi tržišta radne snage.

Statistike pokazuju da je i čuveno rano osamostaljivanje dece, karakteristično za protestanske kulture Zapadne Evrope i Amerike, danas sve više stvar prošlosti. Umesto u ranim dvedesetim, deca danas napuštaju roditeljski dom skoro deceniju kasnije, sa tendencijom da se vrlo brzo vrate u toplo porodično gnezdo – skoro 30% mladih u Britaniji pripada ovoj „bumerang“ generaciji koja je spremna da uživanje u sopstevnoj nezavisnosti vrlo lako žrtvuje zarad maminih kolača i plaćenih računa, pa se samostalnog života odriču čim im posao dosadi i prestane da ih „ispunjava“ ili ih stan kakav mogu da priušte početničkom platom više ne zadovoljava konforom. Dvadesete godine života danas su čak prerasle u jednu posebnu etapu u odrastanju, pod nazivom „postadolescencija“, a prema klasičnim parametrima, samo 31% muškaraca i 46% žena danas se sa trideset godina može smatrati odraslim. To je više nego duplo manje u odnosu na 1960. godinu.

Projekat „dete“

Dakle, čini se da je ideja, da biti roditelj pre svega znači – podići nezavisno ljudsko biće, danas potpuno zaboravljena. Umesto da izlože sopstvenu decu životu, kako bi ona nizanjem uspona i padova izrasla u sposobne odrasle jedinke, roditelji danas očajnički pokušavaju da prekroje čitav svet po meri svojih čeda, ćineći im tako najgoru moguću uslugu. Ni roditelji, niti društvo, ne mogu svet večno da pridržavaju, kako ne bi pao na pleća sirotog potomstva.

Za početak, morali bismo da poradimo i na sebi samima – to što roditeljstvo shvatamo kao arenu za treniranje sopstvenog savršenstva a decu kao svoj najvažniji „projekat“ – činimo upravo zato što i sebe same shvatamo previše ozbiljno. Sa druge strane, prezaštićeno i hipernadzirano dete na početku može da deluje kao manja briga, ali zaštita jednog dana neminovno počne da pada. Kad-tad, vaš mališa zaboraviće svoju kacigu i antibakterijski gel – pa makar to bilo i u četrdesetoj – i ode vaše stakleno zvono u paramparčad.

Autor: Jovana Papan

Postujte prve tinejdzerske ljubavi

(Blic)

Kad se tinejdžeri prvi put zaljube, oni se susreću sa nečim do tada za njih nepoznatim. Zapljusne ih bujica intenzivnih osećaja koji su čas u usponu, a čas u padu.
Ova osećanja ih uglavnom zabavljaju, pa ih tinejdžeri intenzivno istražuju, a posebno ih zanima svet prvog mladića ili devojke. Ove rane i najintenzivnije veze obično brzo sagore. A upravo ovi prvi ljubavni koraci su uvek najteži i ponekad vrlo bolni. Jer uz telo koje se menja i razvija (a još ga i ne shvataju u potpunosti), tinejdžeri imaju vrlo osetljivu dušu koju je lako povrediti.

Kritike
Roditelji često ne shvataju ozbiljno te prve ljubavi, a ni bol i patnju kroz koju tinejdžer prolazi. To im može biti smešno, mogu im držati bukvice, mogu reći deci da su premlada kako bi to osećala, neodobravati vezu s voljenom osobom, pa čak im i braniti da se viđaju. Sve ovo je pogrešno! Ne možete sprečiti tinejdžera da se zaljubi, posebno sada kad mu je to sve tako novo. Mudri roditelji daju podršku svom detetu i pomažu mu da taj period prođe što bezbolnije i sa što manje komplikacija. Morate mu pokazati da neuzvraćena ljubav nije kraj sveta i da nije sam, već da zna da su oko njega ljudi koji ga vole bez obzira na sve.

Kratke ljubavi
Zaljubljeni tinejdžer se uvek povlači u sebe. Voljenu osobu doživljava kao projekciju svih želja, a ne kao zasebnu ličnost. Stoga se tinejdžeri često, u potrazi za idealnom ljubavi, zaljubljuju u pevače ili glumce. Potpuno su predani tim svojim prvim ljubavnim izabranicima i doživljavaju ih kao idole, proganjajući ih telefonskim pozivima, zaljubljenim pogledima, nastojeći da im se približe. Neretko jako pate, ali to im pomaže da bolje upoznaju sebe i da se pripreme za pravu vezu.

Pouke iz ljubavi
Bez obzira na kratkotrajnost, iskustvo strastvene ljubavi može brzo postati najbitnija stvar u životu tinejdžera. Zaljubljeni tinejdžeri provode sate pričajući. Ova intimnost ih podučava o identitetu, zbližavanjem s nekim drugim. Intimnost takođe uključuje otvorenost, deljenje i poverenje, pa doprinosi razvoju zrelosti. Uz otkrivanje novih emocija, većina tinejdžera po prvi put kod tih ljubavi oseti fizičku želju. To je prvi korak prema drugom stepenu ravoja - seksualnosti. Tinejdžeri koji imaju skladne porodične odnose lakše će se nositi sa svime što donosi ljubav.

Mobilni posle dvanaeste

Kada svom mališanu možete da kupite telefon

Još nema ni 10 godina a već traži da mu kupite mobilni telefon. Kako da znate da li treba da udovoljite njegovom zahtevu? I kako da mu objasnite da će morati još malo da se strpi?

Između osam i 11 godina...
... možete da kažete „ne“. Vaše dete ima samo devet godina, ali traži mobilni telefon uz obrazloženje da ga stariji brat, koji ima 12 godina, već ima. Pošto deca nisu istog uzrasta, njihove aktivnosti, nivo razvoja i potrebe su različiti. Sasvim je normalno da mlađe dete žuri da odraste. Ono zato želi da ima ista ovlašćenja kao stariji brat ili sestra i da poseduje predmete koji su njima već dostupni. To, međutim, ne znači da roditelji treba da mu ispune želju. Naprotiv! Ako odbiju, učiniće mu uslugu: omogućiće mu da proživi sve etape svog detinjstva, ne preskočivši nijednu od njih. Ali kako da obrazložite svoju odluku? Jednostavno mu objasnite da će i on dobiti mobilni telefon kad bude stariji.

Između 11 i 13 godina...
... zašto da ne, ali pod određenim uslovima! Prelazak u više razrede osnovne škole predstavlja ulazak u jedan novi svet. Zašto to onda ne biste obeležili kupovinom mobilnog? To je utoliko korisnije ako dete sada ima nove obaveze, recimo ako ide u školu gradskim prevozom, ostaje samo kod kuće... U tom uzrastu vi ste mu i dalje i te kako potrebni. Ali, najbolje bi bilo da odaberete neki od modela sa sigurnosnim mehanizmom koji organičava pristup inetrnetu i određenim brojevima telefona. Nemojte, međutim, misliti da morate detetu da kupite mobilni ako je napunilo 11 godina. Vi najbolje znate da li je dovoljno zrelo i da ga neće izgubiti prvom prilikom. Ako niste ubeđeni da treba da dobije mobilni, objasnite mu da će ga dobiti onda kad postane odgovornije.

Počev od 13. godine...
... možda je vreme da pristanete. Ali pitajte ga prvo zašto toliko želi da dobije telefon. Zato što ga svi imaju? Ako ima dobre odnose sa prijateljima, činjenica da nema mobilni sigurno ih neće pokvariti. Uostalom, to što neko ne podleže pritisku većine može da bude velika prednost! Ali tačno je da će osećati da je drugačije od druge dece, a celokupan društveni život adolescenata danas se vrti oko mobilnog: on im omogućava da budu u toku s onim što se dešava, da se dogovaraju o izlascima, razgovaraju sa drugovima i drugaricama, a da ostali ukućani ne mogu da čuju o čemu pričaju... Kad je reč o odnosu prema mobilnom telefonu, adolescente i odrasle deli gotovo nepremostiv generacijski jaz, ali većina dece i roditelja smatra da je to, na kraju krajeva, ipak korisna sprava. Ukoliko ste odlučili da mu je kupite, jasno definišite pravila kojih će morati da se pridržava. I nipošto ne podležite pritisku da to bude najnoviji hit na tržištu. Tako ćete mu pomoći da izgradi pravi sistem vrednosti.

Maloj deci ne treba telefon Korišćenje mobilnih telefona tokom trudnoće može da ima posledica na dete, tvrdi se u najnovijem istraživanju koje su zajednički sproveli UCLA i danski Aarhus Denmark. Ono je pokazalo da postoji povećan rizik od poremećaja u ponašanju ukoliko su majke kao trudnice razgovarale telefonom nekoliko puta dnevno. Tako rođena deca imaju psiholoških i socijalnih problema, uključujući hiperaktivnost, antisocijalno, pa čak i nasilničko ponašanje. Istraživači su intervjuisali 13.159 danske dece koja su rođena krajem devedesetih godina prošlog veka. Oko polovina njihovih majki je imala mobilne telefone i koristila ih često, dok druga polovina nije uopšte koristila mobilne telefone. Svega dva do tri poziva povećavaju šanse da dete pati od gore navedenih problema za čak 54 odsto. Ovaj procenat raste na čak 80 odsto ukoliko deca i sama koriste mobilni telefon tokom svog odrastanja. Ipak, istraživači priznaju da emisije mobilnih uređaja nisu merene, te da se ne može reći da su one isključivi krivac za pomenute probleme.

Ipak opsani
Potencijalno negativan uticaj mobilnog na zdravlje, samo neki ljudi shvataju ozbiljno. Francuski naučnici preporučuju da se deci do 12 godina, zabrani korišćenje mobilnog telefona, osim ako nije reč o hitnim pozivima.
Što je telefon dalje od uha, zracenje je manje. Pa ukoliko deca već koriste telefon najbolje bi bilo da imaju onaj sa slušalicama. Takođe, nije dobro ni da ga nose u džepu, već je najsigurnije mesto u torbi. Takođe, ako već koriste mobilni najbolje bi bilo da razgovore zamene sms porukama.
U svakom momemtu, roditelji treba da znaju da radiotalasi i elektromagnetna polja utiču na nervni sistem, posebno kada govorimo o deci.

Zivot pod staklenim zvonom sputava decu

(B92)

Roditelji koji preterano štite decu i sputavaju njihov avanturistički duh rizikuju da od njih naprave ljude koji nisu u stanju da izađu na kraj sa izazovima savremenog života.

Osvrćući se na rezultate jedne nove studije, list “Dejli telegraf” navodi da polovini britanske dece nije dozvoljeno da se penju na drveće, dok 17 odsto roditelja zabranjuje deci da se igraju "šuge", s obrazloženjem da je igra suviše opasna.

Roditelji veruju da su današnja deca izložena većim rizicima. Međutim, studija koju je naručila organizacija "Igraj se, Englesko", pokazuje da je istina potpuno suprotna u oba slučaja.

"Dejli telegraf" to ilustruje, između ostalog, podatkom da tri puta više dece završi u bolnici zbog pada iz kreveta nego sa drveta.

Ishrana u vrticu

Rano detinjstvo je izuzetno značajan period za fizički, mentalni i socijalni razvoj mališana. U okviru toga, nutritivne navike su neophodne za normalan razvoj, dobro zdravlje i prevenciju bolesti. Inače, ovo je i vreme koje je presudno za uspostavljanje dugoročnih navika i stavova prema hrani.

1. Prihvatanje

   Neosporno je da su jaslice i vrtići, čija je svrha da obezbede negu dece dok su im roditelji odsutni, odgovorni za njihov fizički, mentalni, moralni, kulturni i socijalni razvoj tokom predškolskog perioda, što se odražava i na kasniji razvoj. A jedan od najvažnijih elemenata dobre nege je nutritivni kvalitet dečje ishrane i razvoj nutritivnih navika.

   Polazak u vrtić je za mnoge mališane značajno iskustvo jer prvi put počinju da jedu van kuće. Roditelji su tada uglavnom zabrinuti da li njihovo dete dobro jede u novom okruženju.

   Pojedini se oduševe kad čuju da njihovo, inače izbirljivo dete, dobro jede. Drugi su iznenađeni kad shvate da njihovo, inače prilagodljivo dete, ima problema sa novim okolnostima i novom hranom.

   Priprema za vrtić

   Nova iskustva su sastavni deo odrastanja. A polazak u vrtić je često praćen strahom od promene. Ako je dete u uzrastu da može da razume, većinu strahova ćete da smirite ukoliko ga odvedete u vrtić pre zvaničnog polaska. Pokažite mu šta će da bude različito u novoj situaciji. Osim toga, deci je potrebno da znaju da će nakon boravka u vrtiću da se vrate kući, u porodicu koja ih mnogo voli. I još nešto,

   dete će da se oseća dobro što ide u vrtić samo ako se i vi osećate dobro zbog takve svoje odluke.

   Kada su u vrtiću, deca se ponekad ponašaju drugačije nego kada su kod kuće. Mnoga uživaju u društvu svojih vršnjaka. Međutim, dešava se da nakon perioda prihvatanja, dođe period otpora i lošeg apetita. To veoma zabrinjava roditelje. Ali je u pitanju samo prirodno kolebanje apetita koje nije samo fiziološko, već i socijalno: dete želi da zna šta će da se desi ako odbija hranu, i gde je granica njegove lične kontrole i uticaja. Posle tog perioda, nastaviće normalno da jede.

   Model ishrane

   * Doručak je sačinjen od mleka, voća, povrća, hleba i žitarica.

   * Ručak uključuje mleko, meso ili zamenu za meso, voće i povrće, hleb ili zamenu za hleb (makarone, pirinač).

   * Užine obezbeđuju najmanje dve od četiri komponente: mleko, voće, povrće, hleb.

   * Plan ishrane prati piramidu ishrane i zadovoljava dnevne potrebe dece određenog uzrasta.

   * Voće i povrće obezbeđuju da dete dobije dovoljnu količinu neophodnih vitamina, posebno vitamina C i A.

   Pošto deca imaju mali kapacitet želuca, moraju redovno da jedu kako bi dobila dovoljno energije. Vremenski razmak između obroka i užine ne sme da bude duži od tri sata.

   Ručavanje u vrtiću je radosna društvena situacija

   Zajedničko ručavanje je prilika za razgovor među vršnjacima u kontrolisanoj sredini. Deca pričaju o svemu što im padne na pamet, čak će i ona koja su stidljiva da lakše učestvuju u razgovoru. Na taj način se pomaže detetu da prihvati odgovarajuće ponašanje za stolom. Naročito je važno da ono uživa u raznovrsnoj hrani, pa je značajno šta se i kako servira i u kakvom okruženju. Atmosfera za vreme obroka mora da bude relaksirana, bez požurivanja. To je vreme socijalne komunikacije, a najviše se vodi razgovor o hrani. Ovakvo okruženje će učiniti da se uspostave zdrave nutritivne navike i ponašanja za čitav život.

   Prednosti ishrane u vrtiću

   U slučaju kada vrtić obezbeđuje obroke i užine, ima mnogo prednosti. Između ostalog, to vas oslobađa brige oko planiranja obroka i njihove pripreme. Korisno je i što se dete izlaže novoj hrani i drugačijoj atmosferi za vreme obroka, a ova varijanta je veoma dobra za decu koja slabo jedu. Obroci sa decom iz vrtića će da pomognu vašem mališanu da prihvati razne vrste hrane. Čak će i probirljivo dete dobro da reaguje kad vidi drugu decu da jedu raznovrsnu hranu. Tada se obično adaptira na to da ne može da očekuje zamenu za hranu koja je ispred njega. Porodične navike u ishrani mnogo utiču na malo dete, a kada je malo starije, uticaj druge dece je presudan.

   Inače, hrana u vrtićima je odgovarajuća po količini i raznovrsnosti. Kvalitetna je, ne sadrži suviše soli i šećera, pripremljena je u sigurnim sanitarnim uslovima.

   Jasni principi u vrtiću

   Prednost vrtića je u tome što nude formalno strukturisano okruženje, odnosno imaju jasne principe:

   - obezbeđuju ishranu koja je odgovarajuća za određeni uzrast

   - obroci se služe u određeno vreme

   - obroci su dovoljno "fleksibilni" da mogu da se prilagode individualnim potrebama

   - hrana je raznovrsna, kvalitetna, ponuđena u kratkim intervalima

   - deca dobijaju užine između obroka

   - hrana je tako servirana da nudi raznovrsnost boje i teksture

   - hrana se čuva i priprema na higijenski način

   - deca imaju dobru edukaciju - razvijaju zdrave nutritivne navike

   - ostvaruje se socijalni kontakt

   - zajednički obroci predstavljaju uživanje za mališane

   - deca se informišu o tome šta je zdrava ishrana

   Iskustvo sa hranom je ključno kako bi deca mogla da prepoznaju i prihvate raznovrsnu hranu. Čak su i veoma mala deca spremna da uče o hrani, ishrani i zdravlju. Učenje kako da odaberu raznovrsnu, kvalitetnu hranu i uživaju u njoj, obezbeđuje osnovu za dugoročan mudar nutritivni izbor.
   

   Saveti

   * Ako ste odlučili da dete upišete u vrtić, najbolje je da to uradite kad nauči da samostalno jede i pije.(Iz mog iskustva nije obavezno jer ce sve lako savladati u drustvu svojih drugara)
   

   * Privikavanje na hranu u vrtiću traje oko mesec dana. Ako dete danima odbija da jede, treba isključiti mogućnost eventualne infekcije, pa ga zbog toga odvedite na pregled. Ponekad je u pitanju samo otpor prema odlasku u vrtić.

   * Ukoliko dete uporno odbija hranu u vrtiću, pri polasku svratite zajedno u samoposlugu i kupite mu užinu koju će da ponese sa sobom. Mnoga deca, da bi se navikla na novu sredinu, vole da odnesu nešto što ih podseća na porodicu, kako bi se osećala sigurnije kada su bez roditelja.(Naravno u dogovoru sa vaspitacicom)
   

   * Ako dete dobro ruča u vrtiću, neka obrok kod kuće bude lagan, pogotovo ako je dete umorno, ili je kasno.

   * Ukoliko je dete odbilo da pojede ručak u vrtiću, ponudite mu pri povratku laku užinu, a večera neka bude obilnija.

   * Kad pripremate večeru, neka dete bude uključeno u spremanje,

   a svaki sastojak prokomentarišite.

   * Uvek večerajte za stolom.
   

   Ishrana bez roditeljskog nadgledanja

   Deca provedu dosta vremena u vrtiću, što znači da većinu obroka konzumiraju bez roditeljskog nadgledanja. Ona koja su u vrtiću četiri sata - zadovoljavaju trećinu nutritivnih dnevnih potreba, a ako tamo provedu osam sati - dve trećine.

   
   

   Prim. dr med. Jasminka Komnenović, pedijatar-nutricionista

Priprema za vrtic ili skolu

Avgust je. Uskoro ce jedan broj dece prvi put doci u kontakt sa vrticem. Evo jednog interesantnog strucnog clanka na ovu temu. Nadam se da cu uskoro naci vremena da iskucam jedan tekst sa prakticnim uputstvima za mame i tate koji prvi put ostavljaju dete nekome na civanje.

Polazak u vrtić ili školu jedan je od prelomnih događaja u životu, kad završava jedno i počinje drugo razdoblje

Prvi put u vrtiću

Polazak u jaslice i vrtić vrlo je važna promjena za dete i mi odrasli moramo mu pomoći da što bezbolnije prebrodi odvajanje od roditelja i privikne se na novu sredinu i osobe. Ovih nekoliko korisnih saveta i uputa namenjeno je roditeljima čija deca prvi put kreću u jaslice ili vrtić. Želja nam je pomoći roditeljima i deci u prevladavanju prvih koraka kako bismo zajednički doprineli što veselijem i sretnijem boravku dece u vrtiću.
Vrtić je predškolska ustanova u kojoj borave deca od navršene prve godine života do polaska u školu. Deca su prema dobi smeštena u grupe u kojima rade vaspitaci. Program rada prilagođen je uzrastu dece i njihovim razvojnim mogućnostima, a njegovo sprovodjenje pod stalnim je nadzorom stručnih saradnika vrtića (pedagog, psiholog, logoped). O celokupnoj organizaciji i radu vrtića, kao i o poboljšanju uslova za što kvalitetniji rad, brine se direktor. Na poslovima zdravstvene zaštite, prehrane i higijensko-sanitarnih uslova u kojima deca borave radi viša medicinska sestra. Zadatak stručnog tima vrtića, u kojem po potrebi ucestvuju određeni stručni radnici, je stalno unapređenje celokupnog procesa rada i stvaranja podsticajne i kreativne sredine koja pozitivno utiče na razvoj svakog deteta, istovremeno vodeći računa o njegovim psihofizičkim potrebama i mogućnostima. U vrtiću su zaposleni i ostali radnici, kao što su sekretar, računovodstveni radnici, ekonomisti, spremačice, kuvarice i cuvari.

Za ili protiv - Vrlo često, ako je posredi jako osetljivo dete, stručnjaci će predložiti da ostane još neko vreme kod kuće i, ako je ikako moguće, savet bi trebalo svakako prihvatiti. Naime, boravak deteta u kolektivu donosi veću mogućnost obolevanja, naprimer od kapljičnih infekcija ili dečjih i ostalih zaraznih bolesti, o čemu je roditelj sigurno razgovarao s pedijatrom koji brine o zdravlju njegovog deteta.
Stvaranjem najboljih mogućih uslova za detetov boravak u kolektivu, predškolska ustanova, kao deo urbane sredine, sve više postaje dopuna porodicnom vaspitanju. Uticaji koji na bilo koji način mogu ugroziti zdravlje su brojni i sveprisutni, ali sigurno je da stvaranjem što boljih životnih uslova i preventivnim aktivnostima možemo smanjiti učestalost pojave bolesti te pojačati otpornost dečjeg organizma. Vrtić, kao dečja predškolska ustanova, svoj rad u potpunosti zasniva na zadovoljavanju detetovih potreba s ciljem poticanja i unaprjeđivanja psihofizičkog i emocionalnog razvoja.

Kako pripremiti dete - U samom početku važno je ne pokušavati menjati detetove navike. Ne treba ga, naprimer, pod svaku cenu, zato što kreće u vrtić, odvikavati od pelena. Ako dete ima flasicu, cuclu varalicu ili neki njemu drag predmet ili igračku koju stalno nosi sa sobom, nema razloga da to ne donese u vrtić. Važno je da se s detetom razgovara i stvara pozitivno mišljenje o vrtiću, igri, igračkama koje ga tamo čekaju, kao i prijateljima koje će upoznati. Naravno, razgovor treba prilagoditi uzrastu. Odlazak u šetnju u blizinu vrtića ili dolazak u dvorište vrtića može pozitivno uticati na clokupnu pripremu.

Prethodni zdravstveni pregled - Neugodniji deo za vaše dete, ali važan za njegov boravak u kolektivu, je zdravstveni pregled. Važno je upozoriti pedijatra na moguće specifične potrebe deteta i dogovoriti što bi bilo najbolje uraditi. Pre svega mislimo na različite alergijske reakcije (na antibiotike, hranu, ugrize, ubode), febrilne konvulzije (šta preduzeti ako se pojave), učestale infekcije i sl. Svi ti podaci od velike su važnosti, jer na taj način bolje upoznajemo vaše dete i njegove potrebe, kako bismo u svakom trenutku mogli pravvremeno, stručno i brzo reagovati. Važno je napomenuti i određene navike deteta kako bi bilo moguće s roditeljima uskladiti metode, načine i postupke delovanja na dobrobit deteta i njegovog sigurnog boravka u jaslicama i vrtiću. O svim detetovim navikama (s kojim se i dolazi u vrtić) treba razgovarati s jednim od stručnih radnika vrtića.

Nepoznata sredina - To je razdoblje u kojem se dete prvi put odvaja od roditelja, susreće nepoznate ljude u nepoznatoj sredini. Drugim rečima, puno je razloga za nesigurnost. Mi odrasli, vaspitaci i roditelji, moramo nastojati da prvi kontakti u vrtiću budu ispunjeni pažnjom, toplinom i međusobnim uvažavanjem, jer to kod deteta podstice osećaj sigurnosti. Svaki vaspitac školuje se za to zahtevno razdoblje dečjeg prilagodjavanja. U tome im pomaže i aktivno ucestvuje celi stručni tim, ali valja istaknuti i važnost aktivne saradnje roditelja. U toku prilagodjavanja roditelj bi trebao odvojiti deo vremena u kojem će se u potpunosti posvetiti svom malom polazniku u jaslice ili vrtić. Kako bi se što lakše, brže i bezbolnije prilagodilo na nove uslove, u početnom razdoblju prilagodjavanja dete bi trebalo u vrtiću boraviti kraće (do sat vremena), a kasnije se, u skladu sa njegovim reakcijama, vreme postupno produzava. Kraći boravak u grupi, boravak roditelja u grupi i zajednička igra i druženje imaju za cilj što uspešnije prilagodjavanje. O svim ostalim aspektima prilagodjavanja, kao i mogućim teškoćama, roditelj uvek može razgovarati s psihologom ili pedagogom vrtića.

Opremanje deteta - Za boravak u jaslicama/vrtiću trebalo bi odabrati dovoljno veliku i prostranu odjeću, od prirodnih materijala (flanel, pamuk). Važno je da je ima dovoljno zbog potrebe češćeg presvlacenja u toku odvikavanja od pelena ili igre. Dete se u toj odeći treba osećati ugodno i slobodno. Odeću s raznim zatvaračima, dugmadi ili vezicama, uske majice i pantalone treba ostaviti za neku drugu priliku, a za vrtić odabrati onu koju će dete moći lako skinuti i obuci (važno za izlazak u šetnju, korištenje toaleta, poslepodnevnog odmora). Dete treba oblaciti prema realnoj temperaturi i vremenskim uslovima, a ne prema kalendaru. Slojevito oblacenje (nekoliko tanjih majica umesto jedne debele) takođe je poželjno, jer tako omogućujemo detetu da skine suvišnu ili obuce dodatnu odeću.
Posebnu paznju treba obratiti obući. U neprilagođenoj obući detetovo stopalo izloženo je nepotrebnim opterećenjima, koja kasnije mogu dovesti do nepoželjnih posledica (npr. deformacije stopala). Obuću treba prilagoditi rastu noge tako da istvremeno bude praktična za izuvanje i obuvanje (papuče i patikice na čičak ili sa rajsfeslusom). Prihvaćanjem tih nekoliko saveta roditelj će pomoći svom detetu u svladavanju određenih zahteva koji će se pred njega postaviti, ali i učiniti prvi korak u sprječavanju nepoželjnih situacija i bolesti.

Programski zadaci vrtića - Osnovni zadatak svih vaspitno-obrazovnih radnika vrtića je nega, zaštita i vaspitno-obrazovni proces prilagođen potrebama dece, s uvažavanjem njegovih individualnih i posebnih potreba.

Nega i briga o telesnom rastu i razvoju - Predškolska ustanova posebnu paznju posvećuje zdravstvenoj zaštiti dece. Kroz odgovarajuće sadržaje iz zdravstvenog vaspitanja, već u najranijem uzrastu nastoji se uticati na razvijanje pozitivnih stavova prema zdravlju, prehrani, higijeni i svim činiocima koji posredno ili neposredno mogu uticati na detetov telesni razvoj. Praćenjem razvoja dece i primjenom dostupnih preventivnih mera (kontrola vakcinacije, antropološka merenja i dr.) mogu se na vreme uočiti određeni poremećaji i već u vrtiću učiniti prvi koraci u njihovom saniranju. Velika paznja posvećuje se i izboru namirnica kao i pripremi i energetskoj vrednosti obroka. Primerenim sadržajima vezanim uz prehranu nastoje se razvijati pozitivne navike kod dece. Tu je posebno važna saradnja sa roditeljima, jer u zavinosti od njihovog stava i razmišljanja umnogome zavisi uspješnost našeg delovanja.

Vaspitno-obrazovni rad - Vaspitno-obrazovni rad sprovodi se u skladu sa programskim usmerenjem odgoja i obrazovanja predškolske dece. Sve aktivnosti i sadržaji prilagođavaju se detetovim potrebama i razvojnim mogućnostima, tj. pedagoško-metodički su osmišljeni. To je bez sumnje posebno zahtevan i odgovoran zadatak vrtića te se kontinuirano unaprjeđuje i usavršava.
Od posebne je važnosti stalna saradnja s roditeljima, koja se sprovodi na nekoliko načina: roditeljski sastanci o određenom specifičnom problemu ili potrebi (planarni roditeljski sastanci za roditelje novoprimljene dece, za roditelje dece koja kreću u školu, za roditelje dece koja idu na letovanje ili zimovanje), zatim roditeljski sastanci koje planiraju i sprovode vaspitno-zdravstveni radnici po vaspitnim grupama, individualne konsultacije vaspitno-zdravstvenih radnika i roditelja, informacije i poruke preko oglasnih tabli, ankete i sl.

Bit će nam drago ako vam ovaj kratki pregled o vrtiću pomogne u boljem sagledavanju njegovog načina rada. Sa željom da usklađivanjem zajedničke saradnje podsticajno delujemo na celokupni detetov razvoj, samo možemo reći: „Dobro došli!”.

Psihološki aspekt pripreme za školu

Polazak u školu jedan je od prelomnih događaja u životu, kad završava jedno i počinje drugo razdoblje. Deca prema školi obično imaju pozitivan stav i očekivanja, i u tome ih svakako treba podržavati. Da bi takav stav zadržala i nakon prvih iskustava, važno je da se u školu upisuju dovoljno zrela i da raspolažu znanjima i veštinama potrebnim za uspešno nošenje sa školskim obavezama.
Deca koja polaze neki oblik predškolskog vaspitanja (vrtić, igraonicu, malu školu), na sasvim prirodan način nauče mnoge važne veštine bitne za uspešan početak školovanja: u stanju su biti odvojeni od roditelja određeno vreme, znaju uspostaviti relativno uspešne i stabilne odnose s vršnjacima, izboriti se za sebe u uslovima grupe, komunicirati s drugim ljudima u koje stiču poverenje, znaju se postaviti na odgovarajući način u različitim socijalnim situacijama i sl. Sve su to vrlo značajne veštine potrebne za uspešno snalaženje u složenim socijalnim odnosima.

Osim navedenih sposobnosti, koje bismo mogli svrstati u socijalne veštine, bitne su i određene uže sposobnosti iz područja spoznajnog razvoja na koje se onda nadovezuju veštine i znanja koja deca kasnije uče u školi. To se pre svega odnosi na sposobnosti koje su u osnovi početnog pisanja i čitanja, a što je svakako najvažniji obrazovni segment na početku školovanja.

Grafomotoričke sposobnosti odgovorne su za "tehnički" aspekt pisanja, a perceptivne omogućavaju tačno uočavanje i interpretaciju uticaja iz okoline. Grafomotoričke sposobnosti uvežbavaju se aktivnostima koje zahtijevaju fine pokrete ruku, poput crtanja, slikanja, modeliranja i sl. Korisne su aktivnosti kod kojih se vežba držanje olovke, kontrola pritiska olovke, povlačenje crta različita oblika, dužine i smera, precrtavanje različitih likova, ucrtavanje, opcrtavanje i sl.

Iako vrlo važne, grafomotoričke sposobnosti nisu dovoljne za uspješno svladavanje pisanja. Da bi dete uspješno pisalo reči, mora razumjeti da se reči sastoje od glasova, tj. usvojiti još jednu važnu veštinu: sposobnost glasovne analize i sinteze. Glasovna analiza odnosi se na sposobnost rastavljanja reči na glasove od kojih se sastoji, a sinteza na sposobnost prepoznavanja reči na temelju sekvencijskog nizanja glasova koji je sačinjavaju. Ta sposobnost uvežbava se postupno i kroz igru: npr. od deteta se traži da navede kojim slovom (glasom) počinje neka reč, da navede što više reči koje počinju istim glasom, koje u sebi sadrže neki glas, koje završavaju nekim glasom, pa sve do toga da navede sve glasove koji sačinjavaju određenu reč ili da prepozna reč po pojedinim glasovima. U početku su to kratke reči, a kasnije sve duže. Ponekad je dobro umesto rastavljanja reči na glasove uvežbavati rastavljanje reči na slogove, što je deci ritmički bliže i jasnije (npr. ži-ra-fa), pa tek poslije preći na rastavljanje reči na pojedine glasove. Neka deca imaju s tim više problema, i kod njih je potrebno više vežbe, a ponekad treba zatražiti i stručnu pomoć.
Dobro je decu zainteresovati i za slova. Korisno je, iako nije nužno, da do polaska u školu dete zna barem donekle pisati i čitati velika stampana slova. Naravno, neka deca, koja su posebno zainteresovana, u tome će do početka nastave biti već prilično vešta.

Osnovne matematičke pojmove i operacije dobro je kroz igru uvežbati do stupnja da dete može uspešno baratati osnovnim pojmovima količine, procesom uspoređivanja, izjednačavanja, prebrojavanja elemenata, te da razume logiku osnovnih računskih operacija (sabiranja i oduzimanja).

Različitim aktivnostima i kroz igru može se delovati i na razvoj brojnih drugih sposobnosti koje su važne za kasnije uspešno snalaženje u školi. To se pre svega odnosi na različite perceptivne sposobnosti, poput tačnog uočavanja i prepoznavanja likova različitog stepena složenosti, uočavanja detalja, sličnosti i razlika među likovima, prepoznavanja i imenovanja boja, oblika, položaja u prostoru i sl.

Svaka komunikacija s detetom, od razgovora pa do pričanja priča, u sebi sadrži mogućnost produbljivanja njegovih verbalnih veština. Korisno je podsticati ga na namerno pamćenje određenih verbalnih sadržaja, poput brojalica ili pjesmica, tražiti od deteta da prepriča neki događaj ili priču, da pronalazi bitno i sl. Igrama koje su detetu zanimljive moguće je podsticati koncentraciju i istrajnost u određenoj aktivnosti.

Pre polaska u školu dete treba da savlada i određena praktična znanja, vještine i navikame koje mu pomažu u svakodnevnom životu (samostalnost u brizi za sebe, snalaženje u okolini, veštine u ophođenju s drugima i sl.). Važno je i da bude prema svojim mogućnostima na odgovarajući način informisano o stvarnosti, što podrazumijeva određeni fond znanja o različitim pojavama u okolini, prirodnim procesima, ljudima, živim bićima, stvarima, ljudskim delima i sl.

Posebno je važno poučiti ga snalaženju u saobracaju. Stepen osamostaljivanja u saobracaju treba uskladiti s detetovim mogućnostima, ali i s objektivnim stanjem i mogućim opasnostima.

Za dete je svakako korisno da upozna što više zanimljivosti uz svoje okoline, te da zajedno sa svojim najbližima aktivno ucestvuje u svom životu. U uslovima stimulativne okoline i odgovarajućem socijalnom okruženju deca, kao znatiželjna i aktivna bića, kroz aktivnosti i igru spontano usvajaju i uvežbavaju mnoge važne sposobnosti i veštine.
Namerno i ciljano uvežbavanje pojedinih vještina i sposobnosti, kad je to potrebno, treba sprovoditi u skladu s detetovim razvojnim mogućnostima, potrebama i željama, i svakako na način koji mu je zanimljiv i zabavan.

Naučite dete organizovanosti

Za svoje dete osmislite rutinu i držite se nje Jedna od najboljih stvari koju deca mogu naučiti od svojih roditelja jeste da budu organizovana. Organizacija će ih naučiti da prvo rešavaju važne stvari, ući će u rutinu te će naučiti kako dobro iskoristiti svoje vreme. Za početak možete se okupiti, sesti kao porodica i zajednički otkriti šta izaziva najviše stresa u vašem domu. Najčešće se takve stvari mogu rešiti sa malo komunikacije i planom akcije. Time ćete smanjiti stresne situacije u kući. Vaše dete ne treba svaku sferu svog života imati detaljno isplanirano, no planiranjem nekih stvari kao što su pisanje domaćeg zadatka, bavljenje sportom i pomaganje po kući, vašem detetu možete mnogo olakšati. Jedan način kako da pomognete svom detetu da nauči biti organizovano jeste da mu pokažete kojim se stvarima treba prvo pozabaviti. To će ga naučiti da ceni svoje vreme i da rad dolazi pre igre. Osmislite rutinu i držite se nje. Naučite svoje dete da napravi svoju dnevnu rutinu time da mu odredite što mora uraditi kada se ujutro probudi. Primjer: 1. Pospremiti svoj krevet 2. Oprati zube i umiti se 3. Obući se 4. Pojesti doručak Vrlo je važno kada se jednom uspostave dnevne aktivnosti, da ih se pridržavate i vi i vaše dete. Nakon nekog vremena, vaše će dete shvatiti prednosti ove rutine. Kako bi podstakli detetovu dnevnu rutinu, razgovarajte s njim o uspehu i pozitivnim stvarima kojima je rutina pridonela. Pohvalite ga i nagradite za dobro obavljen posao. To će ga podstaknuti da i dalje to čini. Ostanite angažovani i uključeni u detetovu dnevnu rutinu. Razgovarajte s njim o tome. Obratite paznju na one stvari koje napreduju i pridonose boljem funkcioniranju cele porodice, ali pazite da niko, naravno ni vaše dete, ne bude preopterećeno.

Naucite decu da dele

Kada dete počne da ide u vrtić ili da na neki drugi način češće stupa u kontakt sa svojim vršnjacima, nije nikakva retkost da pokaže izvesnu dozu sebičluka kada se radi o deljenju svojih igračaka sa drugima. Ovo je naročito česta pojava ako dete ni kod kuće nikada nije ni sa kim delilo igračke - jedinče je ili ima brata ili sestru koji su toliko stariji da se ne zanimaju za istu vrstu igračaka. Šta uraditi u takvoj situaciji? Kako dete naučiti velikodušnosti?
Ono što neki roditelji pokušavaju jeste da dete prisile da podeli igračke sa drugima - da mu jednostavno uzmu igračku i daju je drugom detetu. Ovo je loša ideja, jer se tako kod deteta izaziva osjećaj straha i nesigurnosti - zašto mu mama i tata uzimaju igračku? Dete će se samo bojati da će mu igračka biti oteta, pa će još manje željeti da je sa nekim deli.
Još jedan pokušaj roditelja jeste da dete nazovu škrticom, ali i to ima slab efekat. Dete to najčešće ne shvati kao pokudu - samo prihvati da je ono cicija i tako se i ponaša.
Ono što sva deca vole jesu pohvale. Zato je dobra ideja pohvaliti ga kad samo podeli svoju igračku sa drugim detetom (a to će se prije ili kasnije sigurno desiti). Isto tako, korisno je skrenuti mu pažnju na to koliko uživa kada se igra sa tuđom igračkom i navesti ga na razmišljanje o tome da je najlepše kada svi dele igračke, jer tada ima najviše različitih igračaka - i to za svakog.
Kada se ide u goste kod ljudi koji i sami imaju dete, vršnjaka vašeg mališana, dobro je ne poneti omiljenu igračku vašeg deteta, kao ni neku drugu igračku čiji bi gubitak ili oštećenje (a to se uvek može desiti) ražalostili ili naljutili vaše dete. Isto tako, nije dobro ni predlagati detetu da svoju omiljenu igračku deli sa nekim. Dobro je da dete ima bar neku igračku koja će biti "samo njegova" i koju nikada i ni sa kim neće deliti, izuzev ako samo to ne poželi.

Kako da se naviknu na naočare

(Blic)

Ako vaš mališan mora da nosi naočare, prilično je teško da ga nagovorite ga da ih redovno koristi. Nošenje naočara mora postati deo svakodnevne rutine, kao pranje zubi i oblačenje, objasnite mu.

Iz „Children’s Physician Networka“ nude predloge koji bi mogli da vam olakšaju uveravanje:

- Neka dete samo izabere okvir, a vi svakako recite da mu dobro pristaju.
- Na početku može da ih nosi i samo kratko, dok se ne navikne.
- Podstičite ga da nosi naočare posebno dok radi nešto u čemu uživa, na primer dok gleda crtani film ili lista omiljenu slikovnicu.
- Ne gnjavite ga zato što ne nosi naočare, već hvalite kad god ih stavi na nos.
- Nošenje naočara mora da postane deo svakodnevne rutine, kao pranje zuba i oblačenje, objasnite mu to.
- Spomenite sportiste, glumce, pevače ili članove porodice koji nose naočare.

Beba ne želi da nosi odeću

(Blic)

Većina roditelja koji prvi put dobiju dete dožive šok kada oko četrnaestog meseca njihova beba odluči da neće da nosi odeću. Prvo što morate da znate jeste da to nije ništa neuobičajeno, već je to deo detetovog odrastanja. Sigurno može biti vrlo neprijatno kad ste u javnosti ili pred gostima, a vaša se beba odluči da se skroz skine. Može biti neprijatno i vama i gostima. Ali nemojte se previše uzbuđivati i insistirati na tome da beba nosi svoju odeću celo vreme.

Postavite granice
Dobro bi bilo da postavite granice kada ćete bebi dozvoliti da skine odeću, a kada nećete. Sada učite bebu vrlo bitnu društvenu normu i bitno je da budete čvrsti.
Jednom kada ste utvrdili čvrste granice provodite ta pravila. Možda će vam doći da viknete na bebu, umesto toga svaki puta kada dete prekrši pravilo i počne da se svlači, ponovno ga obucite. Bebe nisu glupe i uskoro će shvatiti poruku. Nemojte zaboraviti da su bebe odlični manipulatori!

Pažljivo razmislite
Pažljivo razmislite kada ćete dozvoliti bebi da skine svu odeću sa sebe. Zdrav razum vam govori da je to najbolje učiniti kada je mala verovatnoća da će neko doći da vas poseti. Bebe ne osećaju stid zbog toga što su gole, ali nekim vašim gostima bi moglo da bude neprijatno sa golom bebom koja trčkara oko njih. Budući da će se dete osećati manje sputano bez odeće, biće malo aktivnije i zato postoji veća verovatnoća da se udari na neko od izloženijih mesta.

Neka samo bira odeću
Kad je dete dovoljno bilo golo, dobar način da ga navedete da se obuče jeste da mu dozvolite da samo izabere odeću koju će obući i to tako da mu pokažete malu kolekciju odgovarajuće odeće. Većina beba obožava ovakvu igru i dogoročno se više interesuje za odeću, pa mu može čak i pomoći da pre prođe period golotinje.

Mama, hoću na dijetu!

Da devojčice ne upadnu u zamku mršavljenja

(Blic)

Vodite računa da ne preskaču obroke

Mnoge devojčice teško podnose svoje obline. Posebno danas, kada je mršava osoba sinonim za lepotu. Ukoliko im u pubertetu ne pružite prave savete i ne pomognete da se na pravi način izbore sa pogrešnim slikama koje nameće savremeni život, vaša devojčica može da izraste u veoma nesigurnu ženu.

Kako da je umirite i sprečite da započne dijetu koja može da ima katastrofalne posledice po njeno fizičko i psihičko zdravlje?

Menjanje slike o sebi
Mnoge devojčice u pubertetu za kratko vreme dobiju nekoliko kilograma, što ih učvršćuje u uverenju da su debele, iako su istovremeno porasle nekoliko centimetara i dobile ženske obline. „Postoje dva perioda u životu kad se povećava količina sala u organizmu: odmah po rođenju i u pubertetu“, objašnjava francuski nutricionista i psihoanalitičar Minik Lore, koja se spacijelizovala za probleme adolescenata.
Ali dok bucmasta beba izgleda simpatično, adolescentkinje obično pate zbog toga što su se zaoblile. „Zato je veoma važno da prihvate svoj novi izgled i preispitaju sliku koju imaju o sebi.“ To će biti utoliko teže što se u tom periodu devojčice često identifikuju sa svojim omiljenim zvezdama.

Prihvatanje sopstvenog tela
Nije samo važno da se pravilno hrani, već i da se bavi fizičkom aktivnošću - ne samo zato da bi potrošila višak kalorija već i da bi bolje upoznala i lakše prihvatila svoje telo. „U adolescenciji devojčice često pate zbog svog tela i to može da ukaže na neki ozbiljan psihički problem koji treba hitno rešiti“, kaže Monik Lore. Možda je posredi strah od seksualnosti ili nerazrešen Elektrin kompleks. Adolescentkinja se goji zato da bi se zaštitila od okoline. Konsultujte i nutricionistu i psihologa da bi vaši napori da joj pomognete brže urodili plodom.

Pregled kod nutricioniste
Čak i ako mislite da joj uopšte nije potrebna dijeta, ako traži da je odvedete kod stručnjaka za ishranu, učinite to. „Svaki zahtev treba uvažiti. Uostalom, lekar će joj ukazati na razliku između stvarne i umišljene potrebe da smrša“, kaže Loreova. „U tom uzrastu deca lakše prihvataju mišljenje stručnjaka nego roditelja.“

Menjanje navika
Pre nego što počne da drži dijetu, mora da promeni loše navike, a to ponekad traje duže nego što se misli. Treba da izbaci iz ishrane „brzu hranu“ i zaslađena gazirana pića. U periodu kad se organizam ubrzano razvija, uravnotežena ishrana je dovoljna da se istope suvišni kilogrami. Ako je dete sklono kompulsivnom ponašanju, pazite da se jedna zavisnost ne pretvori u drugu: mršaviti znači kontrolisati svoje telo, a ta moć je ponekad fatalna i može da prouzrokuje ozbiljne poremećaje u ishrani.

Zabranjeno za tinejdžerke
Evo nekoliko najèešæih dijeta ili režima ishrane koje mnoge devojèice koriste:
-Proteinske dijete, to jest kesice za mršavljenje koje se kupuju bez recepta. Èim prestane da ih koristi, izgubljeni kilogrami æe se vratiti.
-Sredstva koja blokiraju oseæaj gladi. Reè je o preparatima kojima se puni želudac, koji se vremenom navikne da uvek bude pun. Preparati na bazi amfetamina mogu da izazovu ozbiljne neurološke i psihièke probleme.
-Preskakanje obroka, pošto æe telo s vremenom poèeti da skladišti mnogo više masti nego pre da bi napravilo zalihe. Tako se u poèetku mršavi, ali kasnije se dobija na težini.
-Izazivanje povraæanja, koje je prvi korak na putu ka ozbiljnim premeæajima u ishrani. Zašto je takvo ponašanje opasno? Zato što može da izazove nedostatak odreðenh minerala i vitamina, depresiju, izostanak menstruacije...

Emotivna inteligencija dece

Mnogi su stručnjaci sigurni da su današnja deca bistrija od prijašnjih naraštaja, ali se u životu i međusobnim odnosima nekako ne snalaze. Svi ponešto znamo o inteligenciji, znamo da je merimo testovima inteligencije, možemo izračunati njen koeficijent, dok je emotivna inteligencija nov pojam u odgoju deteta. Mnogi su stručnjaci sigurni da su današnja deca bistrija od prijašnjih naraštaja, ali se u životu i međusobnim odnosima nekako ne snalaze. Osim toga, svedoci smo povećanja kaznenih, čak i kriminalnih dela mladih, samoubistava, napuštanja škole, nedostatka interesa za rad... Pitamo se zašto ako znamo da su deca bistrija, ako imaju sve što žele, kad im nudimo sve što požele? Najveći je problem u pogrešnome mišljenju da roditelji moraju dete štititi od problema – nepotrebna zaštita detetu više šteti nego koristi. Dete se mora naučiti izražavati i razumijevati osećaje (svoje i tuđe), kontrolisati raspoloženje, naučiti se empatiji, nezavisnosti, prilagodljivosti, upornosti, ljubaznosti, naučiti rešavati probleme... Ako dete »poštedimo« toga, tako da sve napravimo umesto njega, i istodobno ga branimo i izvinjavamo se za njegove greške, onda smo na dobrom putu da detetu priuštimo emotivne probleme, da se ne uklopi u okolinu i, što je još opasnije, sve to kod deteta može dovesti do težih duševnih smetnji. Veštine emotivne inteligencije stiču se u procesu odgoja deteta. Psiholozi preporučuju da s detetom razgovaramo o njegovim emocijama jer će tako lakše razumjeti osećaje drugih, a istovremeno će saznati šta se događa sa njim. Decu valja pohvaliti, s tim da je pohvala primerena kada je dete zaista zaslužuje, jer se trudilo, bilo uporno i sl. Nije nužno da je taj njegov trud krunisan rezultatom, ali ako znamo da je u to uistinu uložilo dosta truda, nije naodmet da ga pohvalimo. Isto tako ni decu koja su ranjiva i osećajnija ne treba zbog toga još više čuvati. Detetu treba disciplina, dosednost, lična sloboda, mogućnost izbora, naravno u sklopu društveno prihvaćenih normi... I za dete, kao i za odrasle, važi da može biti slobodno sve dok ne ugrožava slobodu nekog drugoga. Roditelji trebaju pažljivo birati emisije ili crtane filmove koje deca gledaju na televiziji, ali i ograničiti vreme gledanja televizije. Naime, dugotrajno sjedenje pred TV-om onemogućava detetu razvoj društvenih i emotivnih veština. Kad učimo dete kako se treba brinuti za druge, nije dovoljno da im o tome samo govorimo, nego se moraju aktivno uključiti, npr. u razne organizacije, društva, pomoć starijima, zaštita životinja... Ponajpre morate biti svjesni da ste upravo vi detetu prvi uzor za sve o čemu ga učite i da deca ne razumiju da katkad možemo napraviti grešku, a drugi put ne, jer na taj način dovodite u pitanje kredibilitet vaših pravila. Poštenje i poverenje pri odgoju itekako su važni. Nina Mav-Hrovat, vaspitačica

Mama meni je dosadnoooo

Vrlo je važno da na vreme zapazite prve znakove dosade kod mališana, kako biste mogli pravovremeno reagovati Stiglo je leto, što za decu ujedno znači i kraj školske godine. Sad kad više nema obaveza, ukoliko niste osmislili letne aktivnosti postoji mogućnost da vašem detetu bude dosadno. Kada dete kaže "Kako mi je dosadno. Mama, što da sada radim?", roditelji tome najčešće ne pridaju dovoljno pažnje. Međutim ova izjava daleko je od toga da bude nevažna. Vrlo je važno da na vreme zapazite prve znakove dosade kako biste mogli pravovremeno reagovati, to jest naći načina da dete zabavite ili zaposlite kako ne biste došli u situaciju da ga grdite i vičete i pritom se iznervirate do krajnjih granica. Dosada se može javiti kod dece svih uzrasta, pa čak i kod beba, koje je izražavaju jedinim načinom koji znaju - plačem. No, roditelji nemaju mnogo smisla za dječju dosadu. Dapače, što je dete veće, skloniji su mu zamjeriti: "Imaš tolike igračke, što bi još htio?" Šta dete misli kada kaže da mu je dosadno? Po definiciji dosada predstavlja stanje zasićenosti, uzrokovano jednoličnošću, ponavljanjem ili zamaranjem. Ako pitate dete što misli kad vam kaže da mu je dosadno, verovatno će vam reći kako nema što zabavno ili interesantno raditi. Ključ rešavanja problema sa dosadom je pomoći detetu kako da postane dosetljiv. Deci je često teško prepoznati i izraziti osećaje. Deci je ponekad lakše nazvati neodređene osećaje dosadom, nego se suočiti s pravim emocionalnim potrebama. Pritužba može značiti „Potrebno mi je društvo“ ili „Posvađao sam se s najboljim prijateljem“. No može značiti „Potreban mi je izazov“ ili „Nisam spreman za nešto ovakvo“. Isto tako njihova dosada može označavati i bojažljivost, ljutnju ili razočarenje. U ekstremnim situacijama dosada može biti simptom depresije. Ako posumnjate da se radi o depresiji, potražite profesionalnu pomoć. Kako pomoći detetu? Ako je dete zasićeno jednom aktivnošću i nesposobno da odabere sledeću (neću više crtati, što da sada radim), najbolje je da mu nešto predložite. "Dosadilo ti je crtati? Odlično, idemo u prodavnicu!" ili "Dođi, zajedno ćemo oprati posuđe". Odgovori tipa "Zar ne vidiš koliko imam posla, nemoj me sada gnjaviti, skrasi se, uzmi knjigu", posve su bezuspješni i kod odraslije dece, a kamoli kod mališana. Ako su deca veća, roditelj se ne mora uključiti u igru, bit će dovoljno samo da da ideju, podstakne maštu, dete će se već snaći i samo dalje izmišljati. Odolite iskušenju da predložite detetu neku skupu aktivnost ili mu date poklon kako bi se rešili detetove dosade. Iako ovo može na kratko vreme zaokupiti njegovu pažnju, zapravo odmaže kod rešavanja ovog problema. Dete postaje ovisno o vašim odgovorima, umesto da samo pronađe zanimljive aktivnosti. Objasnite mu da se zapravo radi o njegovom izboru. Pomozite mu da se doseti svih mogućih aktivnosti koje bi mogao raditi i odabere jednu, jer tako preuzima kontrolu nad načinom na koji koristi svoje vreme pa mu njegov izbor nije dosadan.

Idealno vreme za odbacivanje pelena

(Blic)
Saveti i trikovi koji će pomoći da se dete navikne na nošu

Ukoliko vaše dete ima između 18 i 24 meseca, leto je idealno vreme da ga odviknete od pelena. Mnoge mame misle da je za odvikavanje uvek rano, pa tako mnoga deca i sa tri i po godine još nose pelene.

Da ne biste u ovu situaciju doveli i sebe i dete, iskoristite ovo leto. Olakšavajuća okolnost je to što je svlačenje i oblačenje mnogo lakše (manje je slojeva odeće), a zbog toplih dana ne morate da brinete da će vam se dete prehladiti.

Priprema deteta
U proceni spremnosti deteta postoji nekoliko važnih trenutaka na koje treba obratiti pažnju:
- da li dete ima redovnu i meku stolicu, po mogućnosti uvek u isto vreme,
- može li dete samostalno da spusti i podigne pantalone,
- da li je dete zainteresovano za odlazak u toalet, da li želi da nosi gaćice i sl.,
- da li je svesno je li mu pelena suva ili mokra,
- da li se dete javlja kad obavlja malu ili veliku nuždu - rečima ili mimikom,
- koristi li u svakodnevnom govoru reči koje opisuju obavljanje nužde (piškiti, kakiti i sl.),
- može li da prati jednostavna uputstva,
- da li mu se sviđa ili ne da bude u mokroj peleni,
- ima li duže periode kad je suvo (barem dva sata).
Priprema roditelja
- Imajte dovoljno strpljenja, uspeh se ne događa preko noći; ako ste trenutno pod stresom, razmislite o odlaganju akcije,
- pripremite mnogo gaćica, mnogo rezervne garderobe (prvih dana moguće je doživeti i do deset nezgoda),
- nosite nošu kad idete van kuće, pripremite peškire za auto ili odlazak u goste,
- jednom, kad krenete u akciju, dobro je ne odustajati (da ne biste zbunili dete),
- budite pozitivni i nagradite (verbalno) svaki uspeh deteta, a svaki neuspeh prihvatite kao deo učenja i budite nežni i pozitivni prema detetu,
- nemojte da od učenja odlaska u toalet pravite preveliku pompu, to je samo jedna mala stepenica u osamostaljivanju deteta,
- prihvatite vlastitu želju da se dete samostalno brine o obavljanju nužde, što znači da mu prepuštate deo brige koju ste vi do sada vodili o njemu,
- u objašnjavanju svojih očekivanja koristite jednostavne reči i uputstva
- imajte realna očekivanja i dajte sebi vremena, ne očekujte da dete odmah shvati šta se od njega traži,
- ne očekujte da dete automatski skine i dnevnu i noćnu pelenu,
- noćnu pelenu skinite kad primetite da je pelena suva nekoliko noći zaredom,
- osigurajte podršku svih članova porodice, a izuzetno je važno da se uskladite s vrtićem ili dadiljom koja pazi dete dok ste vi na poslu.

Akcija - ovog leta skidamo pelene -Nabavite nošu (neka je dete samo izabere) ili nastavak za WC školjku. -Skinite detetu pelene i navucite mu gaćice i garderobu koja se lako svlači i oblači (i pere). -Ostavite nošu tamo gde dete uvek može da je vidi. -Odvedite dete (više puta) sa sobom u WC i objasnite mu čemu služi i kako se vi njime služite. Recite mu da će i ono sad ići u WC ili na nošu. -Kad primetite da bi dete moglo da obavi nuždu, ponudite mu da sedne na nošu, ako prihvati i uspešno obavi svoj prvi zadatak, nagradite ga. -Ako je dete ipak piškilo u gaćice, nemojte ga grditi, samo mirno recite da je sad potrebno da se presvuče i da drugi put treba da koristi WC šolju ili nošu, kao što to rade - mama, tata, stariji brat ili sestra. -Tokom čitavog perioda učenja koristite priče u kojima mali junaci prolaze kroz iste dogodovštine. -Budite strpljivi i uporni, za nedelju do deset dana (ako je dete spremno) uspeće da kontroliše svoju nuždu.

Ne požurujte ih
Ukoliko dete nije spremno za to, ne vredi pokušavati i prerano ga odvikavati od pelena, jer će se tada ceo proces učenja razvući i za delotvorno i trajno skidanje pelena biće vam potrebno onoliko vremena koliko je vremena detetu potrebno da dostigne zrelost (spremnost). Nemojte svoje dete upoređivati s drugom decom, svako dete ima svoj ritam razvoja i, kao što neka deca ovaj zadatak uspešno obave malo nakon svog prvog rođendana, sasvim je u redu da neki mališani od tri ili četiri godine nisu njime potpuno ovladali.

Škola sreće

(B92)

Da li je sreća: a) navika, b) umeće, sposobnost, veština, c) filozofija…Koja je razlika između sreće i optimizma? Da li se i kako sreća može naučiti? Postoji li idealno vreme za učenje, neka preporučljiva granica, kao, na primer, za strani jezik? Da li je moguće ostati ali i postati “srećan u nesrećnom svetu”, posebno tamo gde je osmeh – događaj? Konačno, možemo li sreći naučiti našu decu?

piše: Jelena Holcer

U Nemačkoj, u gradu Hidelbergu, uveden je kao redovan, tj. obavezan predmet: “Sreća”. Odlučili su da pokušaju da svoje srednjoškolce uče zadovoljstvu života, vedrini, samopouzdanju. Predavanja će vršiti učitelji, pedagozi, psiholozi, glumci, terapeuti… Ne znam da li se ocenjuje i kako. Još me više zanima da li su predavači srećne osobe? Po kom i čijem kriterijumu?

Britanski psiholog Richard Wiseman već 15-ak godina proučava pojmove sreće i nesreće. 1994. godine pokrenuo je „Projekat sreća“ sastavljenog od niza eksperimenata sa 400 dobrovoljaca koji sebe smatraju izrazito srećnima ili izrazito nesrećnima. U jednom od eksperimenata oni su zamoljeni da prelistaju određeni časopis i prebroje sve fotografije u njemu. “Nesrećnici” su u roku od dva minuta završili zadatak. Za razliku od njih, “srećnici” su već na prvim stranama časopisa primetili komentar: “Ovaj časopis sadrži ukupno 43 fotografije. Ne morate dalje brojati”. Takođe, u sredini časopisa nalazilo se i ovo objašnjenje: “Dovoljno je da kažete da ste primetili ovu stranicu i dobićete novac.” Jasno, »nesrećnici«, uopšte nisu primetili ni jedno ni drugo objašnjenje. Odnosno: što su više bili koncentrisani na nešto konkretno, to su manje primećivali opšti kontekst, što je tipično ponašanje onih koji sebe doživljavaju kao nesrećne.

Wiseman je napravio i tipologiju, tj. osnovne karakteristike i srećnih i nesrećnih osoba. Tako, po njemu, srećne osobe su opuštene, otvorene, lako prepoznaju nove prilike. Ne plaše se izazova i promena. Imaju visok stepen samopouzdanja.Veruju sebi i svojim instinktima ali umeju da prihvataju i tuđa mišljenja. Za razliku od njih, »nesrećni« ljudi brinu unapred, odbijaju rizike, plaše se velikih promena. Često veruju u praznovjerje koje nosi nesreću, poput razbijanja ogledala, hodanja ispod merdevina, crnih mačaka, broja 13... Prema ljudima su nepoverljivi jer su ubeđeni da je svaki kontakt zasnovan na interesu i usmeren na to da oni budu prevareni. Jedna od najbitnijih razlika između srećnih i nesrećnih jeste njihova sposobnost suočavanja sa problemima i velikim životnim krizama, ili nesrećama. Wiseman je zatražio od svojih ispitanika da zamisle da su bili svedoci oružane pljačke tokom koje su i sami bili povređeni a zatim da taj događaj opišu i definišu kao srećan ili kao nesrećan. Naravno, oni koji i inače svet posmatraju sa najcrnje moguće strane su sa velikim žarom govorili kako su mogli ostati bez glave i kako se uvek nađu na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Za razliku od njih, srećnici su u ovom događaju videli činjenicu da se sve, ipak, dobro završilo, da su sada bogatiji za jedno iskustvo.

Na kraju svog desetogodišnjeg istraživanja Wiseman je osnovao »školu sreće«, zasnovanu na principima da se ljudi ne rađaju srećni već da sreću sami stvaraju, odnosno da se sreći mogu naučiti. Kako? Promenom negativnog životnog stava u pozitivan, koncentrisanjem na prijatna iskustva, podsećanjem na lepe uspomene, prihvatanjem svoje budućnosti sa osmehom.

Jasno, sve je to lakše reći nego učiniti. Sa druge strane, znamo da u prvoj godini života deteta, odrasli iz njegove okoline, pre svega majka zadovoljava sve njegove potrebe. Međutim, ove potrebe nisu samo fiziološke i fizičke (za hranjenjem, spavanjem, presvlačenjem..) već i psihičke (potreba za dodirom, za pažnjom, nežnošću...). U zavisnosti od toga koliko su ove potrebe zadovoljene dete stiče određeno iskustvo. Zatim, to svoje iskustvo generalizuje na celokupno svoje okruženje. Ukratko, već u ovom ranom uzrastu, na osnovu poverenja koje je steklo u svoju majku i toga koliko je bilo paženo, voljeno, maženo... dete svet doživljava kao pretežno prijatno, ili pretežno neprijatno mesto. Da li se već tada određuje hoće li odrasti u budućeg optimistu ili pesimistu? Mnogima je period ranog detinjstva, pre polaska u školu najveseliji, najnasmejaniji, možda i najsrećniji. Odrastajući deca postaju sve ozbiljnija. Veliki krivac je škola, istovremeno i obavezna i veoma naporna. Naučnici tvrde da kada se završi period odrastanja, određeno shvatanje sveta je u potpunosti završeno. Podrazumeva se da su važne i životne okolnosti, tj. što manji broj stresova kako bi se formiralo pozitivno doživljavanje sveta. Međutim, to ne znači da ukoliko ste propustili da se još u prvim godinama života opredelite za sreću, vedrinu i optimizam kao životni stav – da ste zakasnili.

Možda se sreća ne može naučiti u nekoj školi, na način kao što se uči vožnja automobila, krojački zanat ili aranžiranje cveća. Međutim, ono što se će sigurno doprineti srećnijem odrastanju dece jeste unošenje što više vedrine i optimizma u porodičnu atmosferu.

Promenite ugao gledanja na neki problem. Na primer, kada vas uhvate «crne misli» pokušajte istu stvar da sagledate iz nekog drugog ugla (šta bi o tome, na primer, rekao neko koga, možda, ne poznajete ali poštujete?). Izbegnite da strahujete unapred. Okružite se pozitivnim ljudima. Priuštite sebi nešto lepo. Otiđite negde sa prijateljima. Recite nekome da ga volite. Obezbedite sebi 8 sati spavanja noću. Provodite što više vremena na otvorenom prostoru. Slušajte svoju omiljenu muziku.

• Smejte se sa svojom decom, makar smeh izazivali običnim golicanjem. Smeh će vas opustiti, popraviti trenutno raspoloženje, ukloniti bar malo stresa.
• Igrajte se sa decom. Svaka vaša zajednička igra je lekovita, bez obzira da li izmišljate nove, samo vaše, ili se igrate nekih već postojećih. Igra je polje gde je svima dozvoljeno da budu opušteni, kreativni, rasterećeni. Iako je igra lekovita i za odrasle osobe, svaki put kada se igrate sa svojim detetom, ma koliko ono imalo ozbiljan izraz lica i ozbiljno pristupalo samoj igri – budite sigurni da se iznutra osmehuje.
• U predškolskom periodu deca usvajaju način ponašanja svojih roditelja. Ona uče iz primera, kopiranjem uzora onih koji su im najbliži. Iskrenosti tj. nelaganju će se najpre naučiti ako vi sami ne lažete. Zavoleće knjige ukoliko ih vi rado čitate, uživaće u praznicima, ako i vi uživate. Imaće onakav pristup rešavanju problema kakav vi imate. Ukoliko ih rešavate sa osmehom i entuzijazmom, činite mnogo za detetovo vedrije odrastanje i samopouzdanje. Ukratko: možda će vaša deca imati život pod “srećnom zvezdom”, ukoliko ste vi srećni.

Lično, meni se uvek činilo da što se više bavim svojim detetom, (i to ne kada postoji problem za rešavanje, već u običnim, svakodnevnim prilikama), osećam se srećnijom. Sa druge strane, kao pedagog koji se već godinama bavi pitanjima dečijih emocija znam da su i deca srećnija kada su im roditelji posvećeni, i kada rastu okružena sigurnošću, razumevanjem, pažnjom. Sve mi se čini, prva lekcija u školi sreće morala bi biti tu negde. Ljubav.

Uvek milom - nikad silom

(B92)

Postoji mnogo načina da se deca kazne, baš kao što postoji mnogo načina da se nagrade ili pohvale. Poverenje, ljubav, razumevanje i, pre svega, razgovor trebalo bi da budu osnovni načini vaspitavanja dece. Ipak, stiče se utisak da su u našoj sredini različiti oblici telesnog kažnjavanja još uvek jedan od najpopularnijih načina vaspitavanja.

piše: Jelena Holcer, pedagog

Inicijativa da se i u Srbiji uvede zakonska zabrana telesnog kažnjavanja dece koju su pokrenuli UNICEF, „Save the children“ i brojne nevladine organizacije dobila je veliku medijsku pažnju. Naziv ove kampanje jeste: „Uvek milom – nikad silom“.Ona podrazumeva da će zlostavljano dete moći da prijavi nasilje, a da država treba da preduzme odgovarajuće mere da ta osoba bude kažnjena. Kampanja je zamišljena kao prevencija telesnog kažnjavanja dece, ali i edukacija i roditelja i dece.

Postoje i brojne zablude, predrasude i roditeljska potpuno pogrešna uverenja. Na primer:

U Srbiji nema toliko telesnog kažnjavanja, preteruje se sa podacima.

Prema podacima Unicefa, u Srbiji je 73% dece između 2 i 14 godina podvrgnuto nekom obliku psihičkog ili telesnog kažnjavanja u okviru porodice: 51% dece je izloženo lakšim, a 7% teškim oblicima telesnog kažnjavanja. Telesno kažnjavanje dece u Srbiji je gorka realnost. Svaka učiteljica, vaspitačica, pedijatar... može to da potvrdi. Rezultati istraživanja “Save the Children” ukazuju da 71% dece u ustanovama za decu bez roditeljskog staranja doživljava pretnje telesnim kažnjavanjima, dok je između 60 i 70% dece doživelo neki od vidova telesnog kažnjavanja.

Ako se telesno kažnjavanje zabrani zakonom, sve će biti dobro. Zakon će potpuno iskoreniti ovaj oblik nasilja nad decom.

Zakon koji izričito zabranjuje telesno kažnjavanje dece već postoji u pojedinim zemaljama i vremenom je dao odlične rezultate. Naravno, u pitanju su zemlje gde zakoni nisu deklarativno slovo na papiru, već se zaista i poštuju. Naime, i naši već postojeći zakonski propisi, pre svih „Konvencija o pravima deteta“ obavezuje državu da zaštiti dete od svakog oblika telesnog, emocionalnog, seksualnog zlostavljanja. Ipak, u našem Porodičnom zakonu ne postoji izričita zabrana telesnog kažnjavanja niti se postojeće zakonske mere efikasno sprovode.

Svako ima pravo da vaspitava svoju decu kako hoće.

Netačno. Vas kao roditelja zaista treba da zanima i kako vaš komšija vaspitava svoje dete, i to ne samo iz patriotskih razloga, (jer su sva „naša“ deca budućnost zemlje), već iz vaših nejsebičnijih, najličnijih razloga. Možda će vaše dete sa komšijinim detetom sutra poželeti da ode u bioskop, na letovanje, možda će sedeti u istoj klupi... Odnosno: nasilje koje se danas vrši nad nekim drugim detetom, sutra može uticati i na vaše dete. Možda će sa tim agresivcem (jer deca žrtve često postaju agresivne odrasle osobe) vaša ćerka biti u braku?

Telesno kažnjavanje nije nasilje. Samo je seksualno nasilje „pravo“ nasilje.

Ne postoji malo ili veliko nasilje, jer ono što se vama čini malim, za dete može predstavljati doživotnu traumu. Nasilje je i jedan šamar, i batine. Postoje i brojni drugi oblici zanemarivanja, zlostavljanja... baš kao što nasilje može biti ne samo telesno ili seksualno, već i psihološko, emocionalno...

To što ponekad udarim dete ne znači da će ono sutra udarati svoju decu!

Nasilje se rađa nasiljem. Ukoliko pošaljete poruku da je nasilje prihvatljivo, jer ga vi koristite, dete će prihvatiti takav način ponašanja i prekopirati ga kao svoj model ponašanja. Druga strana mogućeg ishoda jeste da sutra ostane žrtva, kao što je i danas. Odnosno: u mnogim slučajevima, deca koja trpe nasilje u detinjstvu se emotivno vezuju upravo za onog roditelja koji ih kažnjava i tako nauče da brane nasilničko ponašanje. Kada postanu odrasle osobe, zadrže model vezivanja i “pronađu” nekog drugog nasilnika. Grubo generalizovano rečeno: ukoliko udarate, bijete, šamarate…svoje dete njegove najveće šanse su da u budućnosti ili i samo postane nasilno, ili zauvek ostane (nečija) žrtva.

Ja bijem samo kada dete zasluži!

Roditelji određuju kriterijume koja su dečja ponašanja “zaslužila” batine a koja ne. Zaborave da je srazmera između odraslog čoveka i malog deteta kao između vas, odrasle osobe prosečne visine i džina visokog 4 metra i teškog 400 kg. Dakle, kada vi udarate svoje dete, to je kao da se pojavi taj džin i počne da udara vas. Toliko je to nepravedno i nesrazmerno, toliko je vaša moć i snaga veća od detetove. Razmislite: koji je to vaš postupak tako strašan da bi zaslužili da vas udara neko toliko snažniji i moćniji od vas?

Druge efikasne kazne, jednostavno, ne postoje.

Netačno. Postoje kazne kojima vi uspostavljate određeno ponašanje deteta ali ga pri tom ne povređujete i na ponižavate. Na primer: Time out: pošaljete dete u njegovu sobu dok ne razmisli o svom ponašanju. To je vreme odmora, smirivanje strasti, i za vas i za njega. Dok je ono u svojoj sobi, i vi ovo vreme iskoristite da se smirite, razmislite čime je dete bilo isprovocirano, šta je prouzrokovalo kaznu…
Detetu predškolskog uzrasta svaki vaš povišen glas ili vik jeste oblik kazne. Zato, dobro čuvajte svoj glas i viku da dete ne postane „imuno“ jer vi stalno vičete na njega. Kada nešto ne uspevate da mu objasnite, čučnite pored njega. Kada ste u istoj fizičkoj ravni, ono nije prinuđeno da sa strahom gleda u visinu, tj. u vas koji nešto vičete ili pretite, lica izobličenog gimasom i pretećom gestikulacijom. Ponekad je i preusmeravanje njegove pažnje dovoljno da promeni svoje ponašanje.
Koristite konstruktivne kazne, tj. povežite uzrok i posledicu, kako bi dete zapamtilo da određeno ponašanje ima svoju posledicu. Na primer: u vašem stanu ne dozvoljavate da se igra sa loptom, ali dete to uporno čini.Opomenete ga i kažete :“ umesto opomene, sledeći put ću ti oduzeti loptu“, i to i učinite. Dakle: kazna je u vezi sa određenim postupkom. Samo tako dete će naučiti lekciju za ubuduće.

Batine su iz raja izašle

Ako su već batine „čedo“ raja, zašto tamo nisu i ostale? Možda su proterane, baš zato što tamo ne pripadaju? Uostalom, da im je bilo dobro, tamo bi i ostale.
Za razliku od batina, „time out“ kazne, kao i konstruktivne tj. uzročno-posledične kazne daju efikasne rezultate a za dete ne predstavljaju nasilje. Batinama se bitno narušavaju odnosi između roditelja i deteta jer dete izgrađuje osećanje straha, raste sa velikim osećajem krivice i izrazito lošim mišljenjem o sebi (sve do viših razreda osnovne škole deca veruju da su „kriva“ čim ste vi prisiljeni da ih udarate). Telesno kažnjavanje utiče na razvijanje ličnog nezadovoljstva i nesigurnosti. Ono ne samo da ugrožava detetovo zdravlje, integritet i dostojanstvo već ostavlja posledice čak i kada one vidljive povrede i ožiljci prođu. Gubi se poverenje i komunikacija. Ne znam odakle su batine izašle ali znam gde treba da odu. Zauvek.

Ako zabrane “batine”, to znači dozvoliti deci da rade šta hoće?

Neophodno je da sa svojom decom uspostavite granice dozvoljenog ponašanja, usklađenih sa njihovim trenutnim uzrastom. To ne znači da će deca moći da rade šta god hoće, već samo da roditelji neće smeti da ih telesno kažnjavaju, tj. oni neće moći da rade šta hoće. Pored onih preporučljivih vaspitnih postupaka i kazni koje ne povređuju dete, roditeljima još uvek preostaju ucene, pretnje, omalovažavanje, ponižavanje... Na žalost, protiv ovih oblika nasilja, zakona nikada neće ni biti.

“Omaklo mi se, inače ja ne bih, dete to zna pa će mi oprostiti..”

Kazna uvek treba da je u direktnoj vezi sa nekim detetovim ponašanjem, a ne sa vašim trenutnim raspoloženjem. Izrazito je važno da detetovi postupci ne postanu okidač za vaša skrivena osećanja i nagomilane probleme. Uvek kažnjavajte neki određeni postupak a ne samo dete. Roditelji kojima se udarci “omaknu” nikada ne prave ovu razliku.Telesnim kažnjavanjem roditelji priznaju da ne umeju da kontrolišu sopstvenu nervozu ili pokazuju nemoć da na neki drugi način dopru do deteta. Ali, dete nikada ne zna da ga vi bijete zato što ne poznajete drugi način kažnjavanja. Umesto toga, u ranom uzrastu, ono misli:”Loš sam, zato moraju da me tuku…” tako se kod njega, postepeno stvara snažan osećaj krivice i manje vrednosti.

„I mene su moji roditelji tukli, pa šta mi fali?“

Ako ste od onih koji su prošli kroz „telesno čeličenje“ svojih roditelja, verovatno se toga još sasvim dobro sećate, iako ste odrasla osoba. Mnoge druge stvari ste zaboravili ali to, sigurno niste. Tužna je istina da vam, ustvari, fali. Jer, da vas roditelji nisu tukli u detinjstvu, danas biste bili drugačija osoba. Možda biste imali više samopouzdanja a time izraženiji smisao za humor, veći broj prijatelja, opušteniji pristup problemima... Podrazumeva se da bi imali drugačiji odnos prema svojim roditeljima i prema svojoj deci.

Telesno kažnjavanje daje rezultate!

Netačno. Usled telesnog kažnjavanja dete ima strah od bola, i ne želeći da ponovo doživi taj bol, prestaje da se ponaša na određeni način.Ali, ono nije shvatilo razlog zašto je neki postupak loš, niti je naučilo dugoročnu lekciju. Telesno kažnjavanje, na žalost, daje drugačije rezultate: istraumiranu, nesigurnu decu koja imaju strah od vas i vaših reakcija kao posledica na neki njihov postupak. Tako stvarate lažni roditeljski autoritet, zasnovan na strahu i traumi.

Bezobrazna i agresivna deca, prosto, sama traže batine

Netačno. Deca se ne rađaju kao agresivna ili bezobrazna. Ona takva postaju, dobrim delom, zahvaljujući ponašanju svojih roditelja. Agresivnost prema drugoj deci je veoma često model ponašanja iskopiran iz sopstvene porodice, a ponekad i ventil za ispoljavanje nataloženih emocija, konflikata ili izraz nesnalaženja u sopstvenoj vršnjačkoj grupi... Na ovaj način deca skreću pažnju na sebe, tj. ponašaju se dovoljno upadljivo (po cenu da to bude opšte osporavano), samo da bi privukla pažnju svojih roditelja. Činjenica je da su agresivci, u stvari, slabići i da im nedostaje samopouzdanja. To, takođe važi za odrasle agresivce, tj. njihove roditelje. Problem sa odraslim agresivcima se udvostručuje jer oni narušavaju odrastanje svog deteta, a psihičke traume izazvane telesnim kažnjavanjima ostaju duže i trajnije nego modrice. Agresivnom detetu ne treba popuštati, niti se zanositi da će njegov bes, ljutnja, nasilno ponašanje proći samo od sebe (ponekad su potrebne godine da se to dogodi, a ponekad se ne dogodi uopšte), već pomoći.

Poneka “ćuška“ ne može da škodi

„Ćuška“ ne može da škodi samo ukoliko je ona trenutni, jedini način koji imate na raspolaganju (nemate vremena za objašnjenje) kojim dete sprečavate da se povredi. Na primer: pretrčavanje ulice, i sve one kućne opasnosti sec, pec, rez... Svaka druga ćuška, isto kao batine, šamar ili slično može samo da škodi.

Deca su «tabula rasa» tj. neispisana (prazna) tabla, moraju se očeličiti kako bi se ispravno vaspitala...

Netačno. Izraz da je dete «tabula rasa» nastao je veoma davno, a čak ni u svoje vreme nije bio istinit. Ipak, mnogi roditelji još uvek veruju da deca dolaze na svet bez ikakvih ličnih osobenosti i da isključivo od vaspitanja zavisi kakva će postati. Oni su potpuno zaboravili veliku moć genetike. Vaše dete nikako nije prazna tabla, ili «tabula rasa», jer je dolaskom na svet, na sebi već imalo ispisane vaše gene, mnoge vaše osobine i vrednosti. Dalji njegov razvoj zavisi od sredine u kojoj odrasta, njegovih vršnjaka, ali u ogromnoj meri, od vas i vaših vaspitnih postupaka.

Kako savladati dečji strah da će biti ostavljeno

“Mama, ne ostavljaj me!”, većini roditelja poznata je ova molećiva rečenica koja iskazuje dečji strah da će biti zauvek ostavljeno i da više nikada neće doći po njega. To je strah koji se javlja zbog osećanja bespomoćnosti i zavisnosti od odraslih sa jedne strane i zbog nerazvijene orijentacije u vremenu sa druge.

Ovaj strah najjači je kod mlađe dece. Za njegovo prevladavanje mogu vam pomoći određene preporuke:
NE OSTAVLJAJTE DETE SAMO
Ne ostavljajte dete potpuno samo ni na minut, jer za njega samo jedan minut izgleda kao večnost s obzirom da zna samo za sadašnjost. Prošlost i budućnost još uvek su nepostojeće u dečjoj glavici.
NE ISKRADAJTE SE IZ KUĆE
Nikada se nemojte iskradati iz kuće zbog želje da dete ne primeti vaš odlazak. Na taj način dete će uvek strahovati da ćete pobeći od njega i neće imati poverenja u vas, čak i kada mu kažete da nećete nikuda ići jer ste ga prethodno izneverili.
RECITE GDE I ZAŠTO IDETE
Veoma je važno da svaki put detetu kažete gde idete, ko će na njega paziti, zašto ne može i ono da ide i kada ćete se vratiti. Na taj način dete oslobađate straha da će biti ostavljeno i da će vas zauvek izgubiti. Sem toga gradite poverenje kod deteta prema vama kao roditelju jer ćete ga naučiti da ono što kažete to i uradite.
ODVAJANJE POSTEPENO
Kada dete ostavljate, nastojte da vaše prvo odsustvo bude veoma kratko, na primer pet minuta, sledeće neka bude deset, pa petnaest, potom nešto duže. Na taj način dete stiče poverenje u vas da ćete se vratiti kao što ste i obećali. Ukoliko vaša prva odvojenost od njega bude veoma duga, to će za dete biti pravi šok.
KRATAK RASTANAK
Kada na duže vreme ostavljate dete, nemojte praviti dramu od rastanka. Koliko god da i vama samima bude teško, nastojte da to ne pokažete i da rastanak bude kratak, ali topao. Zagrlite ga i poljubite i to je sve. Što duže budete stajali sa detetom, otežaćete mu muke. Svako dete je na rastanku s roditeljima, bez obzira da li plače ili ne, uznemireno jer napušta sigurnost i ulazi u situaciju koja za njega nije poznata. Što duže traje rastanak, sve više raste uznemirenost. To su i roditeljima izuzetno teški trenuci, ali verujte da nakon vašeg odlaska dete se jako brzo umiri, zaigra i zaboravi da vas nema.
ODABERITE PRAVU OSOBU
Čak i kada se dosledno držite navedenih preporuka, može se desiti da dete i dalje ispoljava intenzivan strah pri vašem odlasku. Razlog takvog ponašanja može da bude u odnosu između deteta i osobe kojoj ste ga poverili. Čak i kad je u pitanju vaša rođena majka koja jako voli vašeg mališana i brine o njemu, ne mora da znači da upravo ona ne podstiče strah vašeg deteta. Mnogi odrasli, kada ne znaju kako da izađu na kraj sa neposlušnim mališanima, pribegavaju zastrašivanju poput: “ako budeš tako bezobrazan, mama se nikad neće vratiti”, “nastaviš li to da radiš, ostaviću te samu u kući i neće biti nikog ko će da te čuva”. Međutim, najveći je problem saznati za ovakve reakcije odraslih pošto seih najčešće trude da bi sakriju slabost sopstvenog autoriteta u odnosu na dete.